Просветни гласник

746

Просветни Гласник

Идеја Вукове Срасие Песмарице „1). Познато је да су Срби (које такође називају и Илири и Хрвати и Далматинци) млад и маштом обдарен народ. Ко је год ма једну аустријску граничарску пуковнију видео кад маршира, морао се о том лично уверити. Скоро свака особа зна на памет до стотину најпознатијих песама. „2). Половина је ове нације грчке вере, и њен клир неће пропустити ниједно средство које помаже одржање или чак и умножавање верних овчица; и обратно: страшна је свака ствар која даје наслући- ' вати опадање броја тих овчица. „Кад је под Маријом Терезијом просвећивање (које Аустрија може с пуним правом помагати, да празноверје не привезује Србе увек уз православну Русију) продрло било и међу Илире, било је прво да они почну писати матерњим језиком (1783). Грчки клир је због тога био у двоструком страху, јер се побојао да ће се порушити онај зид који је он између својих овчица и латинске цркве био подигао посебним црквеним језиком. А матерњи језик и грчких и католичких Илира савршено је једнак. „Због тога тај клир и настојава у корист црквеног језика, а против матерњег, како би што сталније одржао своје овчице одвојене од католичких (уз непорушену диспозицију у корист Руса). „3). До 1814 није матерњи језик могао постићи ниједну одлучну победу над језиком црквеним (или боље рећи над неком врстом карикатуре тога језика, врстом кухињске словенштине). У то време дође Вук из Београда у Беч. Вук је учио основну школу у Карловцима. Митрополит га није хтео примити у гимназију, једно шго — како му се чинило - није био довољно млад за ђака, имао је на име скоро седамнаест година, а с друге стране и зато што није хтео одузети једног ратника. [Тада је Аустрија помагала српски устанак.] Премда Вук не зна латински, ипак потписани није до сада видео од њега бољу главу ове народности. Калуђерска сгранка је народним писцима (који писаху матерњим језиком) пребацивала да ни они не пишу чисто онако како народ говори, него да своје сиромаштво покривају црквеном словенштином, и т. д. И то није било неосновано; међу народним писцима још није било генија, све је било само покушај, пипање по мраку, не без многих слабости; потписани, уверен да је овде добра ствар такође и ствар Аустрије, добацио је Вуку идеју да би збирка прекрасних српских народних песама била с једне стране најомиљенији, а с друге стране необориви представник материнског језика. јер су ове песме, испеване само од народа који није учио црквеног језика, морале бити чисто српске. Вук је одмах разумео ову плодоносну идеју, и кад се потписани 1815 вратио из Париза са свог изасланства, био је изненађен првом свеском народних песама која је међутим била изишла у Бечу, а такође и кратком првом грамати-