Просветни гласник

756

Просветни Гласник

испада смешно. Најважније пак мерило за воду: природу земљишта и природан филтар воде кроз земљиште, писац заборавља да спомене. Говорећи о земљишту, писац се толико упетљава да постаје неразумљив. Нарочито је сасвим неразумљиво објашњење о подземним водама. Зашто се вода под земљом наједанпут скупља, кад се све дотле цедила, писац нам не објашњава. Под насловом „Кућа", ова хигиена покушава да расправи питање о хигиени стана. И место излагања хигиенских начела по овом питању јавне хигиене, писац набацује једну гомилу наопаких и застарелих, или за хигиену сасвим непотребних, отужних резоновања. По овом хигиеничару, цвеће не треба држати по собама, јер заклања улазак светлости! По њему би човек у затвореној соби потрошио сав кисеоник, те због тога не би могао живети! После кратког расправљања о оделу и обући, писац прелази на хигиену исхране. И као свугде, и овде, у недостатку научних доказа, писац употребљује детињасте приче да докаже оно што излаже. Треба прочитати само како се у овој хигиени доказује нужност исхране, па да се увиди колико мало познаје писац овај проблем. Не говорећи о хранљивим састојцима животних намирница, нити о физиолошким захтевима организма у исхрани, писац нам износи своје мисли о посту, храњену лети, и т. сл. Са много речи писац у ствари ништа не каже. Покушавајући да објасни зашто храна треба да буде укусна, писац избацује ову недотупавност: „За објашњење довољно је напоменути, да сваком пође вода на уста, кад види што добро за јело". Ово је вулгарност. Међутим, о важном делу хигиене исхране, о болестима које се преносе храном, а нарочито месом, писац говори тако да се јасно види да он та питања не познаје. Против алкохолизма заиста треба говорити у хигиени за народ,. али говорити с гледишта науке и изнети чињенице против алкохолних пића, а не износити бледе и шупље фразе, као што се чини у овој књизи. Чистота тела долази у седму главу ове књиге. Ваљда као зубни лекар, писац је нешто боље обрадио погЛавље о нези зуба и уста. Остале партије су пуне недостатака. Писац на пр. не верује у очврснуће тела трљањем хладном водом, „јер човек у животу ретко је кад изложен случају, да буде сав мокар". Збиља чудновата логика! После овога питања, писац прелази на једно питање социалне хигиене, говори о школској хигиени. Поред извесних тачних чињеница, писац у овој глави износи не само нетачне, него чак и супротне мисли: и тврђења. Нарочито ово важи за последње поглавље. У „Хигијени занатлије", ова књига више личи на неко „славјаносербско морално наравоученије" ванатлији од каквог доброжелатеља,. него на хигиену рада.