Просветни гласник

38

Просветни Гласник

свега мора бити расмааран овде као средство за стварање шемељних, јасних и разговешних иредсшава. Његово значење с те стране састоји се, у главном, у том што он служи развитку, богаћењу и довођењу у ред умног живота човековог, и у шом иогледу је он незамењив. Допустићу себи да овде напоменем како су се држали према ручном раду и како су мислили о његовом васпитном значењу неки класични педагошки писци. Следећи цитати из списа разних педагога и нзродних пријатеља сведоче како се је одавно, напоредо са теоријским образовањем, нарочито истицала и подвлачила потреба васпитавања тела, како се захтевао, напоредо са апстрактним мишљењем, физички рад; како је већ одавна уочена била унутрашња веза и зависност међу физичким и умним радом, и огроман користан утицај који врши физички произвоцан рад на развитак и васпитање душевног живота човековог. Но, ако се образложење тих захтева које су истицали ти писци, може назвати, са наше тачке гледишта, у неколико застарелим, томе је једнни узрок тај што они тада још нису располагали свима чињеницама у погледу процеса развитка човечје душе којима ми данас располажемо. Амос Коменски у својој 5сћо1ае РапзорМсае ВсИпеаио пише: „Изучавање треба да је праћено остваривањем у коме треба да се вежбају ученици; иначе говорећи,на теоријско познавање ствари треба да се непосредно наслања производна делатност". Русо у Емилу тврди: „Говорити треба што је могућно више помоћу дела, и то говорити само оно што можеш стварно и извести." „Кад ја, место да га посадим за књигу, одведем дете у радионицу и дајем му тамо рад, онда ту његове руке раде у корист његовог ума; он постаје филозофом, ни сам не примећујући то, а замишљајући себе само радником". Учитељ Блаше, који прописује необично велики значај механичком раду у ствари интелектуалног развитка, вели: „Када се васпитавање и образовање врши уз помоћ ручног рада, теоријско знање представља се деци као средство за савршеније постигнуће практичних сврха. Деци почињу да се допадају научни предмети, јер ти предмети добијају пред њиховим очима тесну везу са оним радовима ме|у којима они живе и крећу се". Г. Гојзингер (доценат педагогике на Јенском университету, доцније учитељ у Ајзенаху и Дрездену) критикује савремену образовну систему следећим изразима: '„Стицање знања посредством самосталног посматрања, самосталног испитивања, тражења и самосталног рада то је нешто чему данас уобичајено васпитавање или никако не доприноси, или му даје тек мало место, јер, сходно владајућој школској рутини, још непрестано се на обучавање гледа као на главну ствар у васпитавању."