Просветни гласник

Васпитање и ручни рад

39

Што се тиче навластито његовог правца, он изјављује да је „начело активне делатности онај исти принцип који је он, у делу васпитивања, увек и свугде тежио да изведе, и према коме је засновао и цео план предавања". И Песталоци нас потпомаже у том питању, говорећи: „У колико са већом количином чула будеш осећао суштину или обележја неке ствари у толико ће тачније бити твоје познавање те ствари". Фребел, који је најјасније исказивао онај идеал васпитавања којега се ми држимо, овако описује своје схватање циља васпитавања: „Моја васпитна установа полази у својој делатности од начела самосталног рада, самосталног извршења, и заједно с тим васпоставља то начело у његовим исконским правима као темељ сваког истинског знања и васпитавања, уздиже га, у споју са чулним и теоријским познавањем, на ступањ неопходног образовног и васпитног средства, и на тај начин сам рад (ручни рад) чини средством наставе". Природа учи сваког човека колико се јасније, савршеније и поузданије усваја ма који предмет из живота ^ из непосредног обраћања с њим, него ли само из говорно-описног тумачења. За развијање и образовање човека, животна, стварна репродукција ма чега, у свези са речју и размишљањем, далеко је важније него ли само голо говорно теоријско објашњавање које није праћено таквим радом. Право васпитавање — васпитавање које развија човека, треба да излази из рада, из производног рада, треба да израста из тога рада и да се заснива на њему. „јер, као што се то јасно види из историје човечјег рода, с једне стране: рад, ироизводња, сшварање, претходили су размишљању над тим процесима, па дакле и истраживању и науци; а с друге стране, размишљање, истраживање и наука, од своје стране, били су оверавани, испитивани, развијали су се и усавршавали иосредством рада, посредством извођења производног стварања. „Те према томе, у нашем васиитавању и настави, производња, ручни рад претходе учењу, и васпитаник ручним радом самостално добија знања, и при том таква која су жива, животна, која се природно и самостално развијају". Д-р Д. Георгенс, руковалац једне васпитне установе у Бечу, захтевао је још пре пола столећа да се у народну школу уведе педагошки заснован и руковођен ручни рад. Он на рад гледа као на апсолутно потребно оруђе образовања, такво оруђе „које ће пасивно примајућег слушаоца преобратити у активног радника, и израдити код човека који се учи способност за плодан рад". Али да би се постигла та сврха, ручни рад мора бити стављен у органску везу са теоријским предавањем; иначе говорећи, „знање мора потицати из практичких вежбања и у њима налазити своју примену"-