Просветни гласник

О университетском животу

71

дана, улазећи у ову кућу која је идеал мога живота, имао сам, морам вам то рећи, имао сам утисак као кад сам једнога дана, пошавши да гласам за ову данашњу блатаву општину, ушао у Чубурску Кафану. Није та сличност утисака случајна. Има ту једна иста узрочност. Треба да знате да неки у својој партијској заслепљености раде на томе да Университет постане једна велика Чубурска Кафана. За ону срамоту коју је наш Университет доживео приликом последњих избора у „Побратимству", најмање сте ви криви. Ви сте само били несвесно оруђе у бестидним рукама. Јесте, морам употребити ту реч, јер, кажите, нису ли наше студенткиње које нису довољно одушевљене за партизанство, довођене еп таззе аутомобилима на биралиште и примамљиване цвећем и чоколадом? Те злогласне вечери пред Университетом је било пуно државних аутомобила, као пред Парламентом кад се влада бори за свој опстанак. * Помишљао сам често шта би се све могло постићи кад бисте само један део своје снаге коју расипате у туђој служби, уложили на уређење университетскога живота, тј. свога живота, умнога и физичкога. Ако данас живите у тако бедним приликама, ви сте добрим делом за то криви. Колико сам пута сањао о студентским становима, о студентскоме дому: у сред цветнога врта, кућа веселога изгледа, светле собе, купатило, сала за гимнастику, читаоница, сала за концерте и забаве, весела трпезарија, кухиња сва обложена белим порцеланом, кухарица сва у беломе платну, мириси здраве и чисте хране, отмена омладина за дугим белим столом, весео разговор између колега и колегиница... Али то је само један сан. Јава је мање лепа, није ни мало лепа, ви то добро знате. Међутим, само од вас зависи да се т^ј сан оствари. Кад бисте ви у томе правцу уложили своје снаге, цео би свет био с вама и за вас. Али ви немате времена да о томе мислите. Народни Университег даје своје скромне приходе за будући Студентски Дом. Али то није ваша идеја, већ идеја нашега декана Г. Вулића, а сумњам да сте му на томе захвалили. Ви живите у бедним становима који су савршенство антихигиене. Стога готово свакога дана читамо по београдским плотовима објаве у црноме оквиру: тај и тај студент Университета испустио је своју душу у цвету живота, после дуге и тешке болести... Знамо која је то бољка која сатире нашу омладину. А јесте ли штогод учинили да вам се притекне у помоћ? Кад би неко дошао да нешто учини својом инициативом, ви бисте га запитали у име кога клуба говори, а када би вам одговорио: у име своје савести и љубави према вама, ви бисте нашли да вас то питање не ингересује. Кад бисте покренули и питање о студентској болници, о опоравилишту за студенте, та ко вам не би притекао у помоћ? Треба ли да вам кажем шта вас чека, сиромашне студенте, — а то сте готово сви, — ако се разболите? Да