Просветни гласник

106

Просветни Гласник

виси од особина објекта; извесна количина понављања тих душевних процеса; известан ступањ присутне свежине, како духовне, тако и телесне; утицај физичке и психичке предрасположености и њом изазиваног расположења; количина оних ранијих представа, помоћу којих се нове представе перципују, - све то утиче на ток и на својство памћења, тј. способности поновног стварања непромењених представа. Да у чему другом, ако не у раду, ако не у ручном раду, може савремена дидактика наћи поуздано и свеобухватајуће средство које би давало могућност да се добије најповољнији утицај свих тих чинилаца на развитак памћења? Благодарећи образовању, заснованом на начелу производног рада, ми добијамо могућност да свој наставнички рад далеко боље подешавамо према индивидуалним особинама ученикове психичке организације. Учинити да предмет наставе буде очигледан, није тако лако као што обично мисле. За усвајање и за унутрашњу прераду није довољан само кид. Ко прима већином помоћу вида, тај неће бити кадар подједнако успешно примати слушне, опипљиве и покретне предсгаве. Преовлађивање овог или оног начина аперцепирања представе показује индивидуалне особине наше деце. Од памћења, тј. од способности репродукције непромењених представа, пређимо сад ка уобразиљи, тј. ка способности репродукције представа у измењеном, прерађеном виду. Уобразиља има огроман значај за образовање ума. Гетеје назива „припремном школом мишљења". Одсуство уобразиље води ка ограничености. На против, богаство духовног живота и здравље ума обусловљавају се оном лакоћом са којом се у нашој свести врши измена и прерада представа помоћу уобразиље. Отуд постаје јасан онај пресудни значај који има за дете изобиље или оскудица животних утисака, њихова једноликост или разноврсност, а тако исто и то у колико су јасне, одређене и у ред доведене представе које је оно стекло. Исто онако као што за тело није свеједно какве су и колике су оне хранљиве материје које се уносе у организам, тако и за уобразиљу није свеједно какве су оне представе и спојеви низа представа којима се она храни: ако тих ликова има мало и ако су бледи, онда ће и уобразиља бити оскудна и бледа, — и обратно. Школска деца обично пате од оскудице уобразиље. Ње у њих или никако нема, или им је она врло слабо развијена. То се показује најлепше за време игре или таквих занимања која захтевају слободно посматрање, као што је нпр. цртање. А зашто је тако слаба уобразиља школске деце? Слаба је стога што им недостају два главна услова за ту делатност, а наиме: готов капитал представа, и способност да стварају разноврсне комбинације тих