Просветни гласник

Кроз стране књиге и листове

123

је права светковина града. То је једно лепо и здраво остварење популарне уметности. „Последњи час" схваћен на тај начин завршава годину школског рада у естетичкој радости и у физичком заносу ритма и слободно примљене музичке дисциплине, и оставља ученике под срећним и трајним утиском солидарности и хармоније.* Ова „лекција еуритмије у једном парку" очараће све љубитеље пластичне лепоте. НОВО ВАСПИТАЊЕ Читаоци Просветног Гласника прочитали су, у једном од његових последњих бројева, апел који је француско удружење „Ново васцитање" упутило недавно наставницима и родитељима. Вероватно да ће их интересовати да буду обавештени о радовима које је та одважна мала реформаторска група већ предузела, или их уписала у програм за ову школску годину. Ми експерименгишемо у овом тренутку у неколико школа — пише у Школи и Животу (1'Есо1е е{ 1а Ује) идејни вођ „Новог васпитања", Роже Кузине — две методе слободног рада: методу научног рада и методу литерарног рада. Ове методе основане су на двама принципима: 1) слобода рада; 2) замена индивидуалног рада колективним радом. Под слободом рада, ми разумемо ово: Ми напуштамо уобичајену навику да се у напред одреди програм извесног броја знања која ће се саопштити деци преко лекција. Ми држимо да та метода има двоструку незгоду што приморава децу да стичу знања која они не осећају потребу да имају и, према томе, која не желе, и чија школска и животна корист није, у осталом, очигледна; и што им на тај начин забрањује, потпуно или делимице, плодоносни рад духа који се труди да научи што жели да зна, пошто свака лекција, чак и најбоља, не може довољно ставити у покрет личну активност детета, ни учинити апел на његову инициативу. На против, ми се задовољавамо да предложимо детету област рада, допуштајући му да се слободно вежба, да ту у свима правцима чини сва истраживања која га интересују, пошто је учитељ ту само за то да укаже своју помоћ ако ср она тражи, или да одговара на питања ако му се постављају. Настава је замењена радом. Дете је на тај начин стављено у школи у услове који су прави услови живота. ^Исто тако, у животу ван-школском и после-школском, дете, ни човек, не раде сами. Они примају помоћ од својих ближњих, они сарађују са њима. У школи, дете учи солидарност у играма у дворишту, а ми мислимо да треба да је учи и у раду у разреду. Отуда ми замењујемо индивидуални рад колективним радом. Деца раде у групама, пошто свака група производи само један рад. Ми смо природно наведени на такав начин рада, ако држимо да деца треба, у школи, не да стичу знања, већ да науче радити. С друге стране, деца раде слободно, и не