Просветни гласник

142

Просветни Гласник

позив, мало плаћен, престаје бити идеал радничких и сељачких синова, бар на Западу Ј ). Али не би требало допустити да губљење тога идеала уступи место не знам каквој кобној резигнацији или жеђи за брзим богаћењем. Намеће се, ево, један нов идеал. Њега ваља прихватити, слободно га изабрати и поносно чувати. Учитељ треба да обавештава своје учеиике не само о материалним користима физичких заната, које се у последње време нарочито истичу, већ исто тако и о моралној и друштвеној вредности изабранога позива. Посећивање фабрика и примерних пољских добара, индустријских изложаба и музеја, илустроване и биоскопске представе тога пуног и снажног живота што се води у модерној индустрији, помоћи ће да се развије машта младих људи и да се пробуди њихово одушевљење. — Занатска настава је бесплодна све док се не оживи душевно узбуђење младих људи. То се лако може постићи ако се ставеу покрет примери из историје техничких проналазака и механичких усавршавања, историја пуна случајева изненадног богаћења и херојстава сваке врсте. Учитељ ће без велике муке моћи убедити своје учеиике како паметним и приљежним радом сваки од њих може постати, на једној области, проналазач или обнављач. 2 ) Најзад, зар само уверење да је човек одређен за један занат не отвара огромне могућности ономе који тај занат изабере? Не треба се бојати разочарања! Страсни радници се не могу подати разочарању, они су запојени идеалом личног дела, а само тај идеал је кадар истргнути данашњи економски живот из резигниране равнодушности и из пасивног револта од којих производња толико пати. Систематско одређивање позива, помогнуто сарадњом школе, изгледа нам као најсигурније средство да се пробуди, у душама будућих произвођача, љубав за стваралачким радом. Све политичке и друштвене реформе, ма колико биле нужне за људско благостање, неће имати стварног успеха ако не буду почивале на одушевљењу и љубави за производни рад. Нема револуције која ће бити у стању да замени, или да учини излишним, васпитно и стваралачко дело школе. ') У Француској се опазило да се све мање траже стипендије које држава даје добрим ђацима основне школе за учење гимназије. Само у 1920. преостало је од тих стипендија, предвиђених буџетом, 6 милиона франака. То ишчезавање „основаца пред вратима гимназије" изгледа старије од самога рата. — Тетрз, од 4 и 11 јануара 1923. -) 5. Г\'еапп§ тврди да се највећим делом деца рађају нормална и способна за стално напредовање, али да рђаво прилагођавање (та1ас!јиб{теп1:) изазива дегенерацију њихових способности. Узрок су томе економски услови, као и друштвена средина, а и утицчј родитеља. Зло пак долази, по њему, највише од нашег неразумевања и непознавања нас сгмих: у ствари, човекове способности су универсалне, те васпитање може поправити све грешке првобитног прилагођавања. — 8оаа1 а6јиз1тегЛ, стр. УН—VIII; Њу-Јорк, 1919.