Просветни гласник

Оцене и Прикази

189

таникове о значају поделе рада и међусобној условљености чланова социалне заједнице, упознавање са социалном борбом и обраћање пажње на заједничку друштвену акцију и солидарност у правцу општих социалних интереса; али он иде далеко кад тражи једнаке прилике живота које утичу на једнакост мисли и осећања и вољних радњи (149) — тако да је резултат тога осећање солидарности и тежња за заједничком друштвеном срећом, — јер тиме опет занемарује развигак индивидуалности. Поред тога, даје прво место продуктивном раду, и ако „непродуктивни" духовни рад проширује наше сазнање, и ако је енергија духа највећа економија рада у животу. Препоручује да у ђачким установама треба пустити васпитанике да се слободно крећу и сами изводе такве организације, али не испитују васпитни значај тих организација, као и осталих слободних вежбања за развитак творачких способности код ученика. Развијање наших оригиналних снага, интелигенције и воље, јесте циљ наставе у ширем смислу, а не само давање довољне количине знања и развијање моралних, естетичких, интелектуалних и социалних осећања, као што тврди писац (187). Поред тога, настава има задатак да ствара и добре навике код ученика, што је, по Г. Чубровићу, циљ непосредног васпитања у ужем смислу. Мишљење Г. Чубровића да се похвале и награде избаце из школе, па и из куће, није психолошки оправдано: похвале и награде подстичу утакмицу у школи, као и у друштвеном животу, те су једно од главних средстава напретка. Шта више, баш један од најважнијих услова успеха у слободним вежбањима било би давање свих врста похвала, а одбацивање грдњи и слабих оцена. Да при похвалама и наградама треба пазити на то да се не даје маха буђењу негативних особина, као што су сујета и завист, ваља, наравно истаћи. Али Г. Чубровић, који с правом вели да треба развијати код васпитаника свест о дужности, да оно што ради ради из убеђења, о томе не говори, ма да су то ствари на којима се мора дуже задржати, баш на становишту социалне педагогике. Из истог разлога писац је могао посветити већу пажњу борби у разним животним областима, пошто је она једна од главних погодби напретка. Износећи добре стране заједничког васпитања са социолошког гледишта, Г. Чубровић је занемарио слабе стране тог васпитања и добре стране појединачког васпитања. Он није додирнуо питање да ли ученик постиже боље успехе у школи или код куће, тј. кад ради у разреду са својим друговима или кад је сам. Заједничке особине родовског карактера нису довољан разлог да треба свуда спровести коедукацију. На послетку, како је књига поглавито намењена учитељским редовима, то би било корисно навести, на крају, литературу на коју се писац у извесним случајевима наслањао: на тај начин би се, несумњиво, изазвао код студената јачи интерес за поједине васпитне проблеме.