Просветни гласник

188

Просветни Гласник

Да је посветио највећу иажњу формалном образовању,, образовању свесних снага — и то не само наставом него и другим средствима а мање се задржао на навикама, Г. Чубуровић би знатно више допринео развијању васпитања код нас, јер би стајао на сигурнијем и за васпитавање целисходнијем филозофском гледишту по коме је биће стварности у непрекидном мењању, тако да у васпитању најглавније место припада свесним снагама, као факторима тог мењања. Основни васпитни погледи Г. Чубровића нису довољно широки; то доказују и други недостатци његове књиге. Простор нам допушта да их саопштимо само неколико. Пре свега, потребно је било изнети опширне карактеристике свих фаза младости, и из резултата биолошких испитивања извући педагошке консеквенце, а не ограничити се већином на психолошке особине и дати при том неке површне генерализације. Одељку о мењању психичког живота, услед придоласка и потрошње ученикове енергије, требало је додати део о факторима економије и технике школског рада или учење у опште. Г. Чубровић нам није ни саопштио те факторе, и ако су резултати експерименталне психологије у том правцу од највеће важности за васпитање. Поред тога, наука о школском васпитању не да се замислити без детаљног претресања онштег васпитног значаја појединих школских предмета. Кад је већ говорио о земљорадничким и идустријским радовима као васпитним средствима којима се школа служи, писац је могао третирати општу педагошку вредност свих школских предмета од којих многи развијају свесну активност. Пошто је енергија мишљења већа кад је мишљење спојено са моторним елементима — један од принципа америчког васпитања — то се не сме превидети значај вежбања моторне активноети за развијање снособности мишљења када се иснитује важност физичког нродуктивног рада. Осим навикавања наузајамну помоћ, преимућство вежбања радом је и јачање самопоуздања. Према томе, стварати узајамне помоћи и онде где те помоћи нема, као што хоће Г. Чубровић, значи губити из вида значај самосталне акције, и искуства за развитак индивидуалности. Тачно је да се вежбањем у заједничком раду развија увиђавност код ученика и ствара навика да у срећи целине гледа своју срећу и у раду на друштвеном добру своје добро; али морамо, осим тога, имати једнако пред очима и то да самостално савлађивање тешкоћа при раду има велики педагошки значај — ако васпитању није само задатак стварање корисних друштвених чланова већ и развијање индивидуалности које условљава социални прогрес. Јер „у сваком друштву постоји проналазачка и стварачка класа како људи тако и жена нрема непроналазачкој класи, и класи која само прима" (Емерсон). Та мисао имала би да буде једна од идеја водиља у васпитању. Г. Чубровић стоји на правилном гледишту кад истиче свест као главни основ успеха социалног рада, - те је задатак васпитања развијање свести васпи-