Просветни гласник

200

Просветни Гласник

не вреде готово ништа. Оне су у стању онемилити детету књигу, с којом оно у ствари треба да се добро опријатељи. Ја сам то осетио на својој деци као родитељ и на својим ученицима као наставник, јер се ево већ више од четврт века и теоријски и практично бавим питањем о дечјој лектири. По моме мишљењу, треба дати деци праву књижевност, бирајући у њој оно што је разумљиво и што није штетно по њихов морал. — Избацимо из школских читанака саставе који кипте свакодневном поуком. „Не кради, не лажи, не једи зелено воће, не качи се о кола, не играј се ни маказама ни жижицама, не задевај псе, не гађај се каменицама, не пиј воду уморан и ознојен, не свађај се са друговима, затварај добро вратнице на дворишту, слушај оца и мајку, не скидај птичја гнезда, чувај добро своје књиге, треби гусенице и други „гад", скидај капу пред старијима, итп., итп." — Све се то може сваки час чути из учитељевих уста. Није потребно тиме пунити дечје читанке, код толиких добрих књижевних ствари, разумљивих за децу, уметнички написаних, погодних да се развију и књижевни укус и добра осећања. Нарочито се греши у песмама. И из самог Змаја често се узимају слабије ствари, место бољих, јер у њима има више непосредне поуке. И сами приређивачи читанака баве се стихотворством, које се у Јовића још може и поднети, али је у Лотића сасвим рђаво. Најпосле, и да опростимо сухопарне и натегнуте прозне поуке, али је грехота сакатити стихове и онаказити ритам и слик, ради какве баналне поуке, или чак и без тога. Нека ми се допусти неколико цитата, колико да би читаоци Просвешног Гласника добили јаснију слику криминалних дела која приређивачи читанака чине у области поезије. Добра дела, та тек вреде славе, Чиниоци шго не забораве; А ко иште да му се то врати, Том се онда ово дело плати. Лотић, IV, 17 Веће зврју решето. Плод се тамо мето, Сја и месец бледи, Још увек се реди. Лотић, II, 110 У Лотића је пуно сличних стихова, али њих има и у другим читанкама. Бежи од лудог Пијаног и бесног: Код њих све је ружно, Ништа нема лепог. 9 Јовић, Цвеће, 41 Кад улицом иде, ђак се мирно влада; Он од себе неће правит накарада. То добро запамти, мали учениче: На улици јавно само шегрт виче. Јовић, II, 16