Просветни гласник

202

Просветни Гласник

милосрдност. — Благојевић-Станојевић (III, 108) препоручују као највећу врлину да се и непријатељима чини добро. Лотић сматра (II, 10, 11) да и злим људима треба опростити и чинити им добро. Али Вујанац (I, 10) то побија народном пословицом: ко злима прашта — добрима шкоди. Мислим да је довољно оволико примера, па да се види како се наше школске читанке раде без великог размишљања и без јасно одређеног књижевног и васпитног циља. Уз ову напомену иде и друга: има у овим читанкама повише написа у којима се мале погрешке и обични дечји испади казне љуто и свирепо. Из тих састава бије неки средњевековни дух. Неки од њих и нису друго него оно што Французи називају !аЈ1з сНуегз и доносе на 3. страни својих дневних листова. Такви су написи: „У бунару" (Јовић, II, 30), који не треба никако да има места у школској књизи. Исти аутор допушта да се једно дете опасно разболи, јер је, као и сва деца, волело слаткише, па наишло на отров за пацове. А било је природније казнити мајку која није деци казала шта је то, него је омогућила детету да се разболи. У осталом, и њој је та болест дечја права казна, али се у напису не види да писац њу осуђује за непажњу (II, 37). Да, најпосле, опростим Јовићу што онако оштро и иемилосрдно казни Ђуру, јер је и био неки инајет и задиркивао непрестано животиње. Али зашто за увек осакатити Стојадинашто је вадио птице из гнезда и дупља (II, 62)? Лотић је ту био много хуманији и задовољио се тиме што је свога Мапеша излечио од те мане лепим начином, а без ране и без мртве главе (II, 65). — У осталом, зар не дају ловци, међу којима и.ма и царева и краљева, и учених људи и моралиста, примере деци да треба сем дивљих зверова убијати и птице? — Није добра за децу ни прича „Луда глава" (Вуј., II, 88). Таквих ствари има још у овим читанкама. али би ме далеко одвело кад бих о свакој посебице говорио. Није добро уносити ни сасвим тужне песме и написе у дечје књиге. Духу дечјем потребна је и неопходна веселост. Туга убија енергију и слаби духовну снагу. Она је морална пасива и појединца и народа, па и целог човечанства. Зато није добро што је Јовић унео у своју II читанку три тужне песме о сирочету које је изгубило мајку (26, 27, 29. стр.). VII Две књиге Писмени сасшави за III и IV р. од Д. Ј. Путниковића треба спојити у једну. То треба да буде више књига за учитеље него за ђаке. Не могу ученици из школског уџбеника научити ни правопис ни интерпукнцију, нити улепшати свој стил. Све то треба деци показати практично, на задацима у школи и код куће. Ослањајући се на теорије у књизи, бојим се да ће и учитељ и ђак мало пажње поклонити пракси. Ја сам таквих примера виђао доста при предавању српске граматике н