Просветни гласник

О Стевану Ст. Мокрањцу

287

бављу и тугом: „Људи моји, шта вам учиних ? Не испуних ли јудеју чудима? Не васкрсивах ли мртваце једном речју ? Зар ми тиме враћате? Зар заборављате ?", и у којој се, као ни у једној другој песми, хармоније нижу таквим богатствима и гласови имају чисто Баховску велику линију снажну у изразу, — јесу најкарактеристичније и психолошки највише, у хармонском и програмном смислу, продубљене песме, које ће увек представљати један класичан стил православне црквене музике српскога народа. У Мокрањчевим посмртним рукописима остале су многе ствари започете да се сложе за хор, али су остале неизрађене дефинитивно. Овде ваља нарочито нагласити „Велико Свјат", које се повлачи, још из најранијег доба његова рада, у рукопису, час овако, час онако, и у коме је најинтересантније место на „Исполн небо и земља", на које речи он пише фугу, интересантну хармонску, а ритмички нејасну, но без дефинитивне редакције, односно несвршену. У посмртним рукописима налази се и несвршена Литургија за мушки хор, која је рађена по народним мотивима и која иде у област оригиналних радова. Оно што је у њој интересантно, јесте идеја да се гласови крећу више у контрапунктском смеру, и да се народни мотив налази, каткад, у коме од средњих гласова. Овде су најинтересантније песме „Свјати Боже" и „Херувимска песма", у којој је чисто црквена мелодија, али хармонизирана врло индивидуално што се тиче кретања гласова. Овде се већ назире стил полифоније која ће тек да дође. Исто тако у област, мање више, оригиналних композиција иду и поједине песме из „Литургије" за мешовити хор, коју је Мокрањац хтео да компонује по мотивима Ш-га гласа. У њима се примећује утицај стила Чајковскове Литургије, али им недостаје непосредност израза, јер се гледало да се црквени мотиви, по своме прчродноме реду, подведу под речи одговарајуће песме, што не може увек да успе у чисто уметнички-експресивном смислу. У опште узевши, Мокрањац није себи дозвољавао да оно чиме он лично није био задовољан потпуно пусти у свет, и ту се види његово уметничко поштење према самој уметности. Од његових оригиналних композиција највећу музичко-уметничку вредност, како по техничкој обради, још више по непосредности осећаја и искрености, има опело у 115 то1-у, које, и ако можда писанопод утисцима руске музике, а нарочито оне од Малашкина, што се да донекле приметити у „Со свјатими у покој", име један концизнији стил и логику, и извајано је савршено. Ово важи нарочито за „Њест свјат", у коме је, у басовој теми, црквени мотив само то11-ски схваћен. „Вјерују" и „Оче наш", писани у доба физичке изнурености, имају у себи одговарајућу интелектуално-уметничку наивност која је, у оваким случајевима, сасвим природна.