Просветни гласник

286

Просветни Гласник

своме уметничком раду, и не иде за јевтиним и пролазним ефектима, него понире поштено у тајну хармонских лепота народне музике тражећи, незадовољан првим покушајем, и по други, трећи и четврти пут, ону праву хармонију и линију, као што. је то случај са песмом „Девојка јунаку" из ХШ руковети. Третирајући програмски народне црквене и световне мелодије, он налази програмске хармоније које одговарају даноме месту, и даје гласовима једну слободну, у мелодијском кретању контрапунктског смера, линију, дајући на тај начин боје својим партитурама. Индивидуалост гласова добија тек у Мокрањчевој партитури свој прави израз, и примена разних музичких идиома налази се, кад више кад мање, скоро у свакој партитури. У свеколикој обради народних црквених и световних мелодија, може се слободно рећи да се не примећује да му ма где недостаје духовита оригиналност и инвенција, док то није случај са оригиналним композицијама, које, са неким изузецима, изостају иза оригиналног третирања и обраде црквених и световних народних мелодија. То су главне карактеристике Мокрањчевог начина рада. Код свих његових обрада и хармонизирања црквених мелодија, треба знати да се Мокрањац увек руководио, као и код световних мелодија, селекцијом онога битног, коме је он реституирао, саобразно музичким формалистичким погледима, оно што му је недостало да би задовољило и крајње музичке педанте. Такав је случај са песмом „Што Морава мутно тече" из VIII руковети, којој, у народној мелодији, недостаје она потпуност у којој се јавља у VIII руковети, а такав је случај и са многим црквеним песмама које је Мокрањац, при обради за хор, свео на праву меру музичке вредности, подложивши их ритмичким, музикалним и језичним законима. Од свих „Литургија" које су се јавиле, почињући од Корнелија, Мокрањчева обрада „Литургије" за мешовити хор по српском народном црквеном напеву, јесте стилистички најконцизнија, хармонски најинтересантнија, нзјиндивидуалнија и највише достојна чина и места у коме се пева. У њој се тонско бојадисање тако јасно оцртава, и примена музичких облика, и ако у миниатури, види. „Тебе Бога хвалим", тоналитетски правилније схваћено него код Корнелија, и хармонски програмски изражено; „Акатист", у коме се хармоније богато и нежно преливају једна у другу и дају осећај да гледате Рафаелову Мадону, а велика, слободна линија гласова диже вас у пурпурне даљине; „Плач Матере Божје", у коме, са мајком заједно, рида у алту и цела васиона, а земља се са басом страхом колеба, црквена завеса раздире, а мајка рида: „Леле мени, слатки Исусе!"; „Статије", у којима се назире васкрсна зора, а из гробне полутаме зури поглед анђела весника женама мироносницама о чину ускрснућа; „О како беззаконоје сонмишче", у којој песми онај који је себе принео на жртву за спас других вапи, са љу-