Просветни гласник

О Стевану Ст. Мокрањцу

285

трали чисто и једино са тоналитетског становишта, и то оног најпримитивнијег, што значи да су се при хармонизирању мелодија држали једног чистог догматског принципа, а на име: да се хармоније разрешавају једна у другу по чисто т.еоријским принципима, тако да сте готово увек, и ако нисте били музичар, могли осетити следећу хармонску везу, што све може да значи суво знање, али не и интуитивну уметност и уметничку индивидуалност. Радећи тако, они су изгубили смисао за контрапунктску линију у вођењу гласова, и индивидуалност гласова као и тонско бојадисање партитуре били су, поред чисто хармонског сиромаштва, главни недостаци њихових партитура. Овакав начин рада не може се бранити, као што би то неки и данас хтели, тиме као да су буквално држање тоналитета и везивања хармонска само на тој догматској основи онај расни музички израз, кад је позитивно да би сваки онај, па био то домородац или странац, који има музичко образовање, могао да третира тако догмаТски и сувопарно и чисто теоријски сваку нашу народну мелодију. Не тоналитет као крајњи израз, већ као средство да се пронађе она карактеристично расна хармонија; и не вулгаризована мелодијска линија, него карактеристична интервалска кретања и ритмичке интересантности, јесу суштина расне музичке одлике, којој треба пронаћи дубину психолошкога израза и грести јој снагом Богом обдареног талента и генија. Треба уклесати у душу своју сав вапај и сву тугу оних празних квинта којима сељаци прате какву мелодију, а чијим болом одзвања тужно лелек сељанки на пустоме гробљу, и копне и чезну душе у дуге зимске вечери, а не сматрати да су баналне ирошке поскочице и њихово секундирање, као и примена сирових и уметнички неуглађених и окарактерисаних мотива у уметнички примењеној музици, алфа и омега ван којих нема другога сунца, сем једнога сувопарног и стриктног тонанитета, коме оскудева дубина психолошког разумевања и веза текста и мелодије; и да су они прави и једини расни музички израз. И зато историјска уметничка вредност Стевана Ст. Мокрањца, и ако он није био велики и снажан оригинални композитор, лежи у психолошћом шреширању мелодијског шоналишеша, а не у роиској покорносши њему. Онда када је програмски смисао захтевао, принцип стриктног, по обичном схватању, тоналитета уступао је место оном скривеном и правом тоналитету, који многи други нису осећали, а који је тако јасно тражио светлост Божјег дана, да измами дрхтаје, и сузе, и чежње, и снове... Да до оваквог схватања дође, Мокрањац је морао еволуирати, а та еволуција се јасно види из његових првих хармонизовања народних, црквених и световних мелодија у доба пре студија, као и непосредно по њиховом завршетку, у којима се тек назиру, али још не виде у свој својој потпуности, принципи његова рада. Етапе његова развијања су приметне, и оне долазе са годинама, али се свуда оцртава фигура озбиљна и достојанствена, која не чини компромисе у