Просветни гласник

284

Просветни Гласник

главне карактеристике, као и старинске мелодијске фигуре, које би се можда могле упростити, само би у томе случају та упрошћена места изгубила своју праву мелодијску карактеристику. Траг озбиљна рада види се и у овоме, као и у свима другим Мокрањчевим делима, а исцрпни предговор Осмогласнику показује колико је Мокрањац приступио послу озбиљно и радио га са уметничко-научним тенденцијама. Стојећи на становишту, и сасвим оправдано, да је логичнија подела, не на музичке тактове, као што су радили Корнелије и Бољарић, него, ако би се могло рећи, на тактове мелодијских фраза, Мокрањац је стављао тахтице тек на завршетку једне мелодијске фразе, не цепкајући, на тај начин, мелодијску линију и чувајући јој ону ширину која је карактеристична у нашем црквеном певању, а која би се исто тако изгубила ако би све мелодијске фигуре упростили и свели само на четвртине, половине и целе ноте. Правилнија. подела на музичке тактове могућна је код великог певања код кога се један слог може да пева са мелодијом од више махова. У опште узевши, такт црквених песама лежи у ритму самога текста. Сав овај рад, без Осмогласника, откупио је Архиерејски Сабор Краљевине Србије од Мокрањца за врло злехуду суму, и манускрипт Страног Пјенија, који је постао Саборска својина, ношен је све до манастира Студенице приликом повлачења 1915 год. и тамо је негде и пропао, тако да се данас, сем првобитних забележака и литографских примерака за употребу ученика Богословије Св. Саве, не налази у животу последња, за штампу спремљена редакција. Из свега досад изложеног види се и сва разлика између интенција људи који су пре Мокрањца приступали овоме послу, као и разлика београдског певања, које је озбиљније и више мелодијски типичан и карактеристичан скелет, од карловачког певања, које опет подлежи географским и социалним условима свога краја, што се у опште да приметити и у свим другим културним или социалним манифестацијама. И ако се Мокрањац није упуштао у компаративну студију српскога и грчкога црквеног напева, да би дошао до онога , типичног расног и нашег, он је компаративни метод применио при одабирању и бележењу црквених песама православне српске цркве, и, радећи тако, дошао до онога битног у мелодијској линији. Целокупан овај рад иде у сферу културно-историјску, а његова чисто музичка вредност огледа се у хармонској обради црквених мелодија и песама српске православне цркве, о чему ћемо ниже говорити. Полазећи са становишта да треба сачувати од пропасти народну црквену и световну музику, композитори до Мокрањца, па и они најближи њему, може се мирне савести рећи, нису понирали у психолошку дубину мелодије, да би из ње осетили ону скривену хармонију која се сама собом сугерира из односа према тексту, него су мелодије посма-