Просветни гласник

О Стевану Ст. Мокрањцу

283

Ово певање, дсшуњено, изашло је, као друго издање, год. 1896. Тодине 1887 појавило се певање Гаврила Бољарића и Николе Тајшановића, које је до 1895 изашло целокупно. Код Бољарића наилазимо на тактовну раздеобу као и код Корнелија, само је овде ова подела често врло апсурдна баш са гледишта чисто музичког, а још вшпе граматичког. Како су ови горњи радови садржавали у себи карловачку варианту напева српске православне цркве, и за циљ су имали не да елиминишу из мелодијске линије оне многобројне мелизме и даду прави мелодијски скелет црквених мелодија, већ, на против, да, мање више, сачувају од заборава и квара црквене мелодије, као и да олакшају учење црквених песама ученицима, то свима њима недостаје једна озбиљнија научномузичка идеологија и анализа, која је, у овоме случају, од преке потребе. И зато се у карловачкој варианти певања српске православне цркве примећује, у многоме, утицај географски, као и бољи социални услови ■за егзистенцију. Јер је неоспорно да су бољи услови за живот свештеника и калуђера, с оне стране Саве и Дунава, утицали да се у карловачкој варианти осећа световњачки утицај, зб^г кога, а услед многих украса, нема ону озбиљност београдске варианте певања српске православне цркве. То је, у кратко изложен, историјски развој црквеног певања православне српске цркве и народа до појаве Стевана Ст. Мокрањца. Код српскога народа на територији Краљевине Србије био је, све до Мокрањца, у употреби свештеничких генерација Осмогласник и Страно пјеније које је забележио са она три знака, остатака старог неумског система, прота, онда ђакон, Г. Никола Трифуновић. Рекли смо већ да су ови знаци означавали само ритам, и то не тачно, а мелодијска кретања су се учила просто на памет. Осећајући сву тежину оваквог рада, као и потребу да се сачува карактеристика нашег црквеног певања и да се оно очисти од оних неукусних мелизама и трилера који су били у употреби код певача, и због којих су, као и због разних заигравања гласом, предудараца и заудараца, подизања и спуштања грла, задржавања тона у грлу, вођења тона кроз нас, певачи изводили ефекте којима се, у оно време, дивило и говорило: „пева и јеца", „пева и плаче", „пева и смеје се", како то Мокрањац лепо, у предговору свога Осмогласника, који је штампан 1908 год., каже. Мокрањац је приступио једном тешком, и са материалним жртвама скопчаном послу, плаћајући сам из свога џепа преноћишта, пут и храну оним одличним певачима које је себи у Београд дозивао да му певају црквене песме, које је он, бивши као дечак први певац за певницом, знао и сада верно бележио. Радећи овако, он се није задовољавао једним певачем, него је молио и друге да му многе и многе песме отпевају, па да онда, упоређујући разне варианте које је савесно бележио, дође до праве мелодијске линије, очишћене од свега непотребног и сувишног, а задржавајући