Просветни гласник

282

Просветни Гласник

ристика, тако да се, и ако је његов корен у грчком певању, може говорити о нашој расној карактеристици у црквеноме певању. Колико је карактеристичних, првобитних мелодија изгубљено, зна сваки који уме да цени вредност историјских докумената. И требало је да се тек у првој половини прошлога столећа јави, генеалошки први музичар у српскоме народу, Корнелије Станковић, који је проценио сву културну важност овога народног блага, и који је стигао године 1855 у Карловце и изразио жељу Патриарху Јосифу Рајачићу да забележи у модерне нотне знаке српско православно црквено певање. Патриарх и архимандрити, — како прича живи присутник Г. Стева Тодоровић, академски сликар, — окупљени у великој сали Патриаршије, нису веровали да се оно што они певају може тачно онако и забележити. Корнелије онда, да би их уверио, извуче на зиду линијски систем и замоли их да му отпевају што год они хоће. Забележивши што су му отпевали, он им то исто и сам отпева. Радост је њихова услед тога била велика, и то је уједно био и први успех модерног музичког схватања у нашој цркви и народу. Корнелије, после ове своје победе, остане у Карловцима две године и забележи целокупно црквено певање, онако како су му певали, да га.после, у Бечу, хармонизира за мешовити хор. Ако посматрамо рад Корнелијев у овоме правцу, констатоваћемо да Корнелију, често пута, нису била јасна хармонска кретања мелодије, што се нарочито огледа код VI гласа, о коме он на једном месту, у манускрипту који се налази у Академији Наука, вели да му је заиста било тешко хармонизирати га. Ово је сасвим природно, јер овај глас, нарочито, има ориенталне одлике и модулира у самој мелодији из тоникеугорњу доминанту, завршавајући последњи мелодијски став мелодијском то11-ском скалом горње доминанте на горе. Друга ствар, то је да је Корнелије делио целокупно црквено певања на тактове, што није добро, јер и ако су и црквене песме, као и световне народне, схваћене, мање више, у дводелном такту као најприроднијем, ипак је најлогичнија метричка раздеоба на крају једне мелодијске фразе. Па онда, тоналитет код Корнелија није увек јасан, јер често пута с!иг-ску мелодију, којој и сам текст сугерира <1иг, он хармонизира у то11-у. У свакоме случају, главно је да се осетила потреба сачувати народне црквене мелодије од промена, и оставити их потомству да их искористи за своја уметничка стварања. После Корнелија јавило се још неколико музикалних људи који су бележили црквено певање. Године 1885 издао је карловачки богослов Милутин Јакшић једну безимену песмарицу коју је израдио Светозар Димитријевић, а 1887 издала је српска велика гимназија новосадска Старо карловачко ијеније у сриској источној иравославној цркви, као шшо иоју ученици сриске велике Гимназије у Н. Саду, које је за мешовити лик сложио још 1883—84 као шестошколац Тихомир Остојић.