Просветни гласник

О Стевану Ст. Мокрањцу

281

Како целокупан његов рад нема само чисто уметнички него и културно историјски значај, то је потребно да, пре него што уђемо у анализирање његових дела, дамо, укратко, неколико историјских података из историје нашег црквеног певања пре Мокрањца, како бисмо могли тачно да схватимо, поред чисто уметничког, и културно-историјски значај рада Стевана Ст. Мокрањца. Историјски је тачно да су Срби примили од Грка са хришћанством у IX веку и сав црквени култ старе Византије, па, наравно, и црквено певање, што се да и дан дањи утврдити компаративном студијом грчког и српског црквеног напева. У колико је само грчки начин певања и мелодијске структуре подлегао расним особинама српскога племена и добио, на тај начин, израз и особине специфично српске, то је ствар компаративних студија које до данас нису покушаване, али које ће се морати чинити да би се расветлило и ово питање културно-историјског, као и уметничког значаја. Историјских докумената који би нам о овоме питању дали нешто позитивно, на жалост, готово и немамо. Сем цитата који Св. Сава даје у Животу Св. Симеуна, који је Павле Шафарик издао год 1870 у Прагу, и из кога се види да је још онда постојао и сриски , поред грчког, грузинског, руског и бугарског напева, имамо још прилог Нићифора Дучића, у IV књизи његових књижевних радова, једне стихире, у нотама хилендарског певања, као и пет листова „Начала на музикалном пјенију", са 27 разних знакова, које је Г. Стева Димитријевић нашао у манастиру Хилендару. — Треба знати да ови нотни знаци нису као данашњи модерни нотни знаци, који су одмах од почетка били у употреби католичке цркве, него су то тако зване неуме, којих је по Рогке1-у било код Грка у црквеној употреби око 860, док их Перн своди за певање само на 45. Ове неуме су означавале и мелодијска као и ритмичка кретања, и интересантно је да се код нас Срба, све до почетка овога столећа, учило по тим неумама, од којих су свега три дошле биле до нашег времена, и које су означавале само трајање, али не и мелодијско кретање. Другојаче речено: генерације свештеничке у Србији училе су, све до почетка овога столећа, огроман материал црквенога певања, мање више, по слуху, јер су им она три знака била од мале вредности ако нису мелодијска кретања знали на памет. Из овога је јасно да је научити црквено певање била нарочита способност, а у тешкоћи да се ово постигне и лежи главни узрок вечитом модифицирању мелодија, као и разним вариантама, које су, поред тога, постајале још и услед разних географских и социалних утицаја и услова, као и услед померања културних центара од југа на север, у коме се случају долазило и у додир са другом културом; то је све утицало да се црквено певање све више и више еманциповало од грчког и његових каракте-