Просветни гласник

Еволуција душе

289

у схватању основног појма психологије сличан је поступку биолога у схватању основног појма биологије. Биологија се бави проучавањем живота. Али шта је то живот? Опет један згодан термин, који означује скуп извесних природних појава као што су: рођење, храњење, рашћење и др. Ми видимо дакле да је између садашњег и некадашњег појма душе разлика у томе што се некад под душом подразумевала једна апстракција која је продукат фантазије; данас пак под душом подразумевамо обичне појаве из живота и стварности. Но са овим још није одређен појам душе. Покушајмо да га мало сузимо. Ми не можемо казати да је душа исто што и свест, јер у том случају морали бисмо је одрећи огромном делу животињског царства. А то не би било оправдано с научног гледишта. У оквир тога појма спада једна тако скромна и свакидашња појава као што је осећај, али у оквир тога појма улази и једна тако изузетна и необична појава као што је гениалност. Има ли нечега заједничког у том великом броју феномена који се обухватају једном једином речју душа ? Ако психологија хоће да чини употребу од овог израза, онда га мора објаснити. Јер од непрестаног потрзања он је толико избледео да ми сада управо не знамо шта се њиме хоће да представи. Традиција, како црквена тако и световна, како филозофска тако и чаршијска, провукла га је кроз такве фазе и перипегије, и начичкала га |е таквим бесмисленим, двосмисленим и произвољним тумачењима, да је његова употреба у науци постала нежељена. Па ипак, пажљивом анализом у њему се може наћи нешто битно и реално. Душа је, пре свега, појава која садржи у себи неку акцију и реакцију; то је феномен у коме има нечега пасивног и активног. Душу је немогуће замислити без везе са спољашњим светом, али је исто тако немогуће замислити је као нешто што не реагира спонтано на тај спољашњи свет. Каква ће бити акција спољњег света на психу једног бића, и како ће та психа реагирати на примљене утиске из спољашњег света, то је друго питање. Оно што чини суштину душе, то је њена пасивност и активност, неко примање и давање, нека акција и реакција. Овакво сватање душе има ту добру страну што се душа не сматра као искључиво привилегија човека, већ као заједничко својство свих живих створова. Није човек дакле једино створење које прима утицаје споља, и реагира на њих; то исто чине и животиње; шта више, то чине и биљке. Види се дакле да су утисци спољњег света, од којих произлазе осећаји, извор оног што се зове душа, и, следствено, без њих, душа би била немогућа. Свакојако, између примања утисака које се догађа код човека, и примања утисака које се догађа код животиња, постоји разлика: човек има такве органе какве немају животиње, још мање биљке. Исто тако, између реагирања на примљене утиске које се догађа код човека, прооветни гласник , I кд., 5 св., 1923. 19