Просветни гласник

290

Просветни Гласник

и реагирања које бива код животиња, има разлике: човек може да комбинује импресије и развије духовну активност, која ствара дела трајне вредности. Доследно томе, реакција једног човека који решава математичке или социалне проблеме, разликује се од реакције једнога пужа који на додир одговара увлачењем својих рогова. Али овде није реч о ступњу савршенства и компликованости у реакцији, већ о реакцији у опште. Свако живо биће толерира утицаје и реагира на њих. То је главно. Кад се душа схвати као један процес непрекидне центрипеталне и центрифугалне активности између индивидуе и света, онда се она не може сматрати као искључиво преимућство човеково, онда се она мора признати и осталим бићима. Само, резонујући овако, психолог има да учини једну напомену. Наиме, реакција се може вршити на разне начине: она може бити несвесна, као што је, на пример, појава трзаја обезглављене животиње, али она може бити и свесна, као што је, на пример, појава везивања идеја једног научника. Следствено, ми можемо рећи, не тражећи педантност у изразу, да постоје две врсте душе: несвесна и свесна. Између њих постоји разлика у степену развића. II Како постаје индивидуална душа? Има једна наука која питање о постанку душе решава на један сасвим прост начин. На жалост, та наука има ту слабу страну да је готово сви учени људи мећу под знаке навода, т.ј. не признају је за науку. Па ипак, она се упорно одржава, и званично и нриватно, као важан наставни предмет. Зове се „наука хришћанска". Према учењу те „науке", тело је постало једним творачким актом свемоћног Бога. Што се тиче душе, она је удахнута у тело дахом тога истог Бога. Према томе, човекова душа јесте еманација Божје душе. То је једна теорија о постанку душе у опште. У обичном животу она се комбинује са питањем о постанку личне душе сваког човека. Најлакше и најзанимљивије, али уједно и најапсурдније схватање тога питања јесте представљање душе као засебног нарочитог бића, које може ди живи независно од материалног света. Кад се човек роди, душа се, на неки мистериозан начин, спаја са његовим телом, и у њему живи дотле док и човек живи; са смрћу његовом она напушта своје обиталиште и прелази у друго тело. Ако бисмо ми — остављајући на страну овакво учење као.продукт детињске фантазије и примитивног ума, — хтели да говоримо о постанку и развитку душе с гледишта науке, онда бисмо морали пре свега да се вратимо на онај моменат кад се живот човечјег организма зачиње. Душа човечја постаје — констатација је, истина, мало груба, али при свем том истинита — спајањем двеју ћелица: једна је женска јајна