Просветни гласник

292

Просветни Гласник

није речено оно што је најважније. Васпитање не почиње ни од најранијег детињства. Треба ићи још даље уназад: васпитање детета почиње у извесном смислу још од оног тренутка кад„почиње стварање његова ембриона. Моменат зачетка једног детета и период његова развића до појаве на свет много су важнији него што се обично мисли. Човек није само продукт иаспитања. Има нешто што се ни васпитањем не може изменити, нешто што је јаче од свих вештачких утицаја који долазе споља од људск'е руке. То је наслеђе које човек прима од својих родитеља и предака. Кратко речено, човек је продукт онога што наследи рођењем и онога што стекне у току свога живота васпитањем. Можемо рећи да, у опште узевши, племените душе рађају се само од илеменитих душа. То је чињеница која је од вајкада била позната. Стари Грци су — као што је познато — уништавали децу која су била богаљи. У Енглеској је једанпут предлагано да се лупежи кажњавају на тај начин што ће се подвргнути кастрацији. Један филозоф из старога доба, маштајући о срећи свога народа, дошао је до закључка да се поправка људи и срећа на земљи може постићи, не само васпитањем, већ и другим ефикаснијим средствима: злочинце треба онеспособити за рађење деце, глупаке треба затварати у градове, племенитим карактерима ваља обезбедити читав харем ваљаних жена, а девојке удавати само за беспрекорне људе. За наше време такав план, разуме се, није остварљив, али у њему се крије једна крупна истина — истина о великом значају наслеђа у стварању бољих духовних и телесних својстава човекових. Ми видимо дакле да душа није никако независна и апсолутна појава. На против, она стоји у најтешњој вези са једном тако баналном чињеницом као што је сексуални акт. Кад се има на уму овај факт наслеђа односно пренашања душевних диспозиција са родитеља на децу, онда је разумљиво кад се каже да на душу једнога човека може да се утиче тако рећи пре него што се он и родио. Душевно расположење и телесно стање у коме се налазе супружници једног момента, утицаће јако на дух њихова детета. Ведро расположење, узајамна љубав, телесна свежина, духовна оданост, представљају факторе који врло повољно утичу на душевни развитак дечји. Супротно томе, ако се датог момента родитељи налазе у стању физичке изнурености, алкохолне раздражености, духовне индиферентности, телесне или психичке болести, душевног незадовољства или депресије, онда је више него поуздано да духовни развитак њихова изданка не може бити повољан. Тиме се објашњава факт да су деца, рођења у љубави, по правилу интелигентна и даровита деца. Тиме се објашњава чињеница да су старе Гркиње своје ложнице украшавале лепим статуама грчких богова и богиња, удешавајући их тако како би пријатност и грациозност њихове унутрашњости што више потенцирале срећно расположење супружничких душа. Најзад, и цео период мајчине бременитости