Просветни гласник

334

Просветни Гласник

13. — Ст. 527: То је срека дала, ал несрећа? —«У место оног дугачког објашњења, ја бих само рекао: ако се ствар добро сврши, дала је срећа; а ако се рђаво сврши, дала је несрећа. 14. —- Ст. 528: Ие бојим се од вражјега коша. — „Турака који су ван Црне Горе". — Ја држим: Турака у опште, али се боји „од зла домаћега", да уз домаће Турке не пристану и Хришћани из истог племена, и да се не направи покољ и међу Хришћанима. 15. — Ст. 546: С Турцма рашиш, а Турке својакаш. — „Са спољашњим Турцима ратујеш, а с домаћима поступаш као да су ти својта". Није то хтео рећи кнез Раде. Њему су сви Турци једнаки. Он само вели: и ратујеш с Турцима и својакаш их — домаћима шобож да с' умилиш (ст. 547), а сви су једнаки. 16. — Ст. 624—7: Жрец Евроие с свешога амвони хули, аљује на олшар Азије; ломи шешки шоиуз азијашски свеше куле иод сјен расијашија — Г. Р. мисли да су ова четири стиха два и два у антитези: хришћански свештеник са светог амвона проповеда против азијске вере, а мухамеданци руше храмове што су под окриљем крста. Ја остајем при свом ранијем мишљењу да овде нема антитезе, и да све ово раде Мухамеданци: жрец Европе (који Европу приноси на жртву) са светог амвона (у цркви св. Софији коју је потурчио), хули, пљује на олтар Азије (на Јерусалим, на хришћанство), и тешки топуз азијатски руши храмове. Ово мени изгледа вероватније што је хришћанство у дефансиви: оно се брани, а ко се брани, он не „хули" и не „пљује" (то и не личи хришћанству). Ако се под „олтаром Азије" подразумева Мека (мухамеданство), хришћанин не би то назвао „олтаром", јер је олтар нешто свето, хришћанско. --- Г. Р. у своме одговору мени вели: „Ако је владици у Слободијади II, 4 жрец Меке, не онај који приноси Меку на жртву, већ онај који у Меци приноси жртву, т.ј. мухамедански свећеник, то ће му ваљда и овдје бити жрец Евроие онај што у Европи приноси жртву, т.ј. хришћански свећеник". — То би био разлог само у том случају ако жрец Евроие не може значити онај који Европу приноси на жртву, а то, држим, не стоји, јер жрец може бити и нечији и нечега. 17. — Ст. 672: Прокле маши од невоље сина. — „Прокле га од невоље, тј. била је принуђена да га прокуне, јер је издао и погазио највеће светиње, домовину и вјеру". — Та Иванбеговица је проклела Станишу још кад је био на сиси, што јој је прогризао „сису у посање, рајско пиће просуо по њедрима", и последица те клетве била је што је он као зрео човек „образ оцрнио, похулио на вјеру Христову" итд. (види ст. 694—702). Оно од невоље значи за невољу син кад бољег нема. Упор.: За невољу бабу воде кад ђевојке не находе; 0 Турчине, за невољу куме! итд. (Ни у Акад. Речнику 8. V. „невоља" није јасно објашњено „за невољу"). (Свршиће се) ЉУБ. СТОЈАНОВИЋ