Просветни гласник

Женина консервативност

339

и светлој и мрачној индивидуалности својој, када се ишло до анархије у свему, до тога да се човек онда афирмира кад се против света буни - опет су мушкарци били они који су служили и жртвовали новом идеалу. Кад је Толстој учио да индивидуалну вољу и жељу треба угушити, да човек душом и телом мора утонути у општу љубав — мушкарци су били апостоли и мученици толстоизма. Кад је Достојевски, сасвим на против, писао да је слобода у човеку до душе тамна једна сила, али да зато сваки човек мора бити из себе слободан, па ма то ишло и преко злочина и убиства — онда су опет мушкарци били апостоли и мученици достојевштине. Да, имало је међу ученицима и мученицима и жена. Само, ако се добро обрати пажња ономе што се дешавало, опажа се да жена, после првих необузданих јуриша, обично стаје. Стаје, или да се врати, или стаје да остане и истраје. И заиста, на своме одређеном месту, или на своме изабраном месту, жена остаје дуже од мушкарца. Кад год се једна идеја осетила као збиља велика, један идеал као важан елеменат правог прогреса људског, жена је, ако не увек снагом борца и занесењака за постављање идеала, а оно снагом верности, консеквентности, па и консервативности своје у чувању идеала, послужила том идеалу. Кроз римску жену се најдуже, може се рећи за вечност, сачувало све оно што је у римским законима и обичајима заслужило вечност. Римска мајка, којој је римски закон осигурао и светост и кнежевство (тајхопагит запсШаз, рппсерз ^атШае), била је одиста и света и кнегиња, и васпитавала је римској држави грађане, и утицала на јавни живот империје одиста светитељски и кнежевски. У римским законима није била предвиђена казна за оцеубиство; вели се намерно, и на инициативу жена, које су јамчиле да васпитање Римљанина искључује могућност оцеубице. И заиста, 500 година није било таквог случаја. Женина консервативност, која је управо једна верна консеквентност, једна идеална верносш према једном идеалу или једној љубави, та консервативност женина је, изгледа, позитивна снага. Она је, наравно,, у првом реду снага одржавања, али она је и као таква ипак снага прогреса. Јер прогрес није само у доношењу новога, него у усавршавању старога. Нови људи, то су усавршени стари људи. Колико год . прогрес мења и занавља старо, толико и консервативност корегира прогрес, који није увек чист и непогрешан. Инстинктивно истрајавање у једном, нека тако рећи слепа верност истом, развија чудне енергије. Један стари индијски бог овако говори кроз свете књиге: поново и поново ћу сам себе рађати, кад год врлина посрне, кад год неправда овлада светом. Не чини ли се да, слично томе,'мајка увек поново рађа мајку, ради одржавања и спасавања свега оног што је, крај свих прогреса и нових идеја, животу увек праисконски једнако и неопходно потребно... Консервативност женина је дакле исход и фактор консерва22 *