Просветни гласник

7

354

Просветни Гласник

се данас не сматра потпуном науком. Па и у томе приступу ка науци видимо Фрзнцузе да предњаче. Турнфор је (у 17 в.) предложио један практични систем за одредбу и класифнкацију биљака, који је Лине усвојио и задржао на вештачкој основи, са извесним допунама на основу полних органа код биљака, које је пронашао Француз Севастијан Вајан. Природну основу за деобу биљака израдили су (1782) два Жисија, стриц и синовац. Ако Бифон, који је животиње дивно описивао, није много унапредио њихову класификацију, није је унапредио ни Лине. Али су за њиме објављене, убрзо једна за другом, природне класификације животињског света од Ламарка, Етијен Жофроа Сент Илера и Кивија, чија су имена остала велика у историји Јестаственице, зато што су ови поставили законе од вредности закона у другим егзактним наукама. Кивије је поставио закон корелације органа и облика животињских, који му је послужио да и по малим, оделитим деловима жнвотињскога костура очуваним у слојевима Земље, васпостави целокупни изглед изумрле животиње. Тиме је он положио прве основе Палеонтологији кичмењака. Кивије је поставио темеље и Упоредној Анатомији. Етијен Жофроа Сент Илер доказивао је јединство у сасшаву свију организама; објашњавао је како се у утроби матере развија заметак животиње, како постају засшоји у развику, од којих се порађају наказе, на основу чега је његов син Исидор разрадио науку о наказама, Терашологију. И Кивија и Сент Илера надмашио је Ламарк, оснивач упоредне Анатомије и Палеонтологије некичмењака; надмашио је тиме што је он поставио основне законе живота и животиња и биљака, па тако основао науку заједничку и једним и другим, Биологију, којом је обухватио и филозофију ове науке. Француски научници су започињали и студије најситнијих делића у организмима, ткива и ћелица. Мим се почело проматрати увеличавајућим стаклетом, почело се говорити о неким биљним „мехурићима" и „мешиницама" (утрикуле) у биљкама. Праву биљну ћелицу увео је у науку француски ботаничар Мирбел (1800 г.); а скоро у исто доба (1801) Биша је све животињске органе свео на елементарна ткива и на ћелице, те се с тога може сматрати за непосреднога претечу, ако не баш и оснивача Хистологије и Цитологије, у којим су се наукама доцније одликовали Ранвије, Корнил, Хенеги и други. Овде, као и у другим неким приликама, десило се да се нека наука или теорија наука датира од када су други разрадили француске првине. Тако се и наука и шеорија ћелица, која је преобразила биолошку науку, често датира од Шлајдена и Швана. Међутим је Шлајден истом 1838 објавио резултат својих радова о ћеличноме саставу биљака, радова изведених на основу ранијих докумената од Мирбела, Распаља и Дитрошеа. А Шван је 1839 идеје истих француских аутора срећно применио и на састав животиња.