Просветни гласник

362

Просветни Гласник

Неке ооштине које су раније имале школу, као нпр. Кузмин, због немара или „убожества ради" самих тих општина, како је то у извештајима наведено, у год. 1807 и 1811 немају је; но у каснијим извештајима налазимо школу већ и у тим општинама. Школске зграде,. како се то види из ових извештаја, биле су у већини или од тврдог материала, као што је случај са школама у Граници у митровачком протопрезвитерату. Но било их је и малих, непокривених и склоних паду. Школска зграда у Даљу била је 1807 покривена сламом и тако тесна „да ашче би обшчество дјети в школу ходити и брежливјеје принуждавало то школа малена јест да всја дјети ни вмјестити можио". 1808 год. је у Илоку „в худом састојанију школа, запе нашего благочестија Христијани с Римљани јединоје сочинајут обличество ; за то по небреженију и немарности Римљан јако силнијих, в худом состојанији Илочка бивајет школа". Покаткад је учитељ морао да учи децу у својој кући. То је било у већини случајева због тога што је школска зграда узета за официрски стан. Рад школских надзорника Вујановског, Мразовића и Јанковића на спремању учитеља јако се опажа из свију извештаја. За један знатан број учитеља види се да су изучили „школски метод" код ових надзорника, нарочито код Вујановског, који је вршио надзорничку дужност у Срему и сваке године, као и остали надзорници, држао течајеве за будуће учитеље. У извештајима из тридесетих година налазе се већ многи учитељи са свршеном гимназијом или богословијом у Карловцима, или сомборском учитељском школом. Од страних језика говорио је један велкии број учитеља немачки и латински. Од 30 учитеља карловачког протопрезвитерата говорило је 1811 год. латински и немачки њих 14, а 22 само немачки. Но ипак доста је било и таквих учитеља који нису били на учитељском течају; такви су свршили само „славеносрпске науке" у своме селу, где су могли да добију и упутства из педагогије и методике. Михаило Радмановић из М. Вашице „в мјестје рожденија својего славеносербскија науки совершил", а Константин Костић, учитељ у Вуковару год. 1808, учио метод „чрез некојего Василија Ковачевића, бившаго учитеља". За Јована Веселиновића, учитеља из Јамине, стоји да „на страње никаковије науки совершил, но от младих ноктеј в мјестном училишчи и при церкви бавилсја непресјечно". Поред учитељског метода тражило се да је учитељ учио и катихизис и црквено појање; па ипак било је таквих који ништа од овога нису учили. За такве би обично проте стављали примедбу у извештај да нису достојни да се зову учитељима него ђацима. Разуме се да је од спреме коју су имали учитељи зависио и успех у школи. Учитељи са изученим учитељским методом или богословијом, гимназијом и учитељском школом, у највише случајева „приљежно обучајут". Било је случајева да је учитељ са свршеним славоносрпским