Просветни гласник

Славеносрпске школе у Срему

363

наукама показао бољи успех од учитеља са свршеним учитељски« течајем. Живан Петровић, учитељ у Петровцу, који је учио код Вујановског метод, добио је ову оцену: „предметом учебним и пјенију церковному небрежљиво обучајет", а Филип Цветковић из Путинаца, који ни метод ни катихизис није учио: „приљежно обучајет предметом учебним и пјенију церковном". Симеон Адамовић из Шашинаца учи „предметом учебним приљежно, обаче невјежа", јер је „полујурод". Они који су у оно време били учитељи, лаћали су се тога позива готово увек само привремено. Највећи део био је учитељ само дотле док није добио парохију. Многи су имали ђаконски чин. Тек када су почели у већем броју да пристижу ђаци са свршеном сомборском учитељском школом, почео је и Срем да добија сталне учитеље. Учитељи овога доба нису се дуго задржавали у једном месту. Свега сам могао да утврдим за неколицину да су се задржали у једном месту више од пет година. Већина учитеља била је родом из Срема, један мали број из Бачке, неколико њих из Сегедина и Сентандрије, и један из Србије. Многи су били учитељи у свом родном месту, и ако се на те случајеве није најрадије гледало. У извештају из 1809 год. вели се за лежимирског учитеља да је „веома неугодно и јуности убиточно, што је овај учитељ мјестниј родич за учитеља пристављен, ибо он надзираја своја економическаја дјела, училишче пренебрежено остајет". У рубрици у којој се бележило владање учитеља најобичнија је примедба „добрих нравов, в церков ходит", а у извештајима од 1826 год. овоме се додавало још „и обшчество и свјашченство с њим задовољно". Нарочито се пазило да учитељи иду редовно у цркву и помажу свештеницима при богослужењу. Ово помагање свештеницима у цркви и ван ње код других послова изазивало је често сукобе међу њима, и школски директори су се увек трудили да, колико год више могу, ослободе учитеље од ових послова. Због тога се један прота жалио митрополиту што је школски директор рекао да „свештеници нису господари учитељски". За једнога учитеља је јављено да је „худих нравов, пијанствујет; в церков не ходит, в пости не исповједујетсја, но и иним говорит јако пост ничто јест". А за неког Гаврила Симеоновића из Суботишта: „суров, с људми сварјајетсја; в церков лули ради неходит. Желило би обшчество учеников имјети (те године, 1809, није било ни једнога ђака), обаче чрез учитеља, који упражњава се карточарованијем и тамбуром, учеников не имјејет".' Кад која општина или месно свештенство није било задовољно са својим учитељем, имало је право да тражи да се такав учитељ уклони из села. Тако је шашиначка општина са свештеницима тражила 1829 год. за свог учитеља „што би отсјуду двигнуг бил", пошто је „худих нравов и велми пијанству отдан". Месни школски надзорници били су обично месни пароси, но у Граници су то врло често војне власти. Ови школски надзорници су се