Просветни гласник

364

Просветни Гласник

старали заједно са општином и са војним властима у Граници, а у Провинцијалу са цивилним, да деца редовно походе школу. Па и поред тога што су сви ови пазили на уредно похађање школе, за врло велики број општина тужили су се протопрезвитери да деца не иду у потребном броју у школу. Год. 1814 било је у мартиначкој школи само 12 ђака, и зато се прота жали: „обшчество и милитарско надлежателство со свјем небрежет, да би дјети в школуходили; из призренија видјети јест что мартиначкоје обшчество тако велико јест да у 2837 душ состоит а в школу токмо 12 дјетеј ходит, ибо и самоје свјашченство о тому не бдит". Идуће године већ попео се број ђака у Мартинцима на 45. Још је Устав од 1776, по узору на А11§етеше 5сћи1ог(Зпип§, тражио да и женска деца посећују школу. На- жалост, нашао сам само два места у извештајима где се спомињу женска деца, из чега се да закључити да се у ово доба и овде врло мала пажња обраћала на њихово васпитање. 1 ) Год 1827 пише Иларион Живановић, парох и школски надзорник школе у Трпини, у примедби свога извештаја: „в сем примјечанији принужден показати, что обшчество Терпинскоје по многом и честократном наученији и совјету дјети своја в школу весма небрежливо како мужескаго тако и женскаго пола посилајет". Већ сам споменуо напред у примедби да је Земун 1845 имао засебну школу за жеиску децу, у којој је те године- било 70 ђака, а учитељица је била Екатарина Катана, из истог места. Она је свршила само славеносрпске науке у Земуну и Новом Саду, а учила је децу, поред молитава, срицања и читања буквара, катихизиса, читања часослова и псалтира, и краснописа, још и „разним женскому полу потребним рукодјелијам". У већини општина нису били разреди подељени; само у неким селима и варошима школа је подељена на класе и било је више учитеља. У општинама које су имале само једну школу учили су се ови предмети: молитве, буквар, часослов, псалтир, катихизис, „руководство к честности", црквена историја, црквено појање и аритметика. Овп предмети нису били утврђени, него је остављено вољи учитеља и његовој способности да ли ће све ове предмете да предаје, или који мање. Ретке су биле школе у којима су се сви ови предмети учили, а честе су биле такве у којима су били једини предмети: молитве, буквар, часослов и псалтир, или само молитве и буквар. Школе у којима је било више од једног учитеља подељене су на класе; могле су да буду на истом месту и две једнаке класе. У Земуну је била 1845 године једна школа са трећом класом, три са другом и три са првом класом. У II и III класи редовно се учила славеносрпска граматика, немачки и

!) Види Н. Радојчић, Авшобиографпја Пешра Руњанина (1775 -1839). Срем. Карловци, 1914. Стр. 39. У књизи се на неколико места опвсује врло живим бојама живот у нашим школама у Срему на крају XVIII столећа.