Просветни гласник

374

Просветни Гласник

свима душевним процесима, тако да су елементи интелектуалних и емоционалних процеса у исто време и елементи воље. Тако се интелектуални и емационални процеси морају схватити као саставни делови процеса воље. Воља је духовна тежња, која се не да ближе окарактерисати, јер се у својим најелементарнијим облицима налази у свима појавима душевног живота. У том смислу воља је синтеза осећања и мишљења, специфична веза интелектуалних и емоционалних процеса, тако да се нижи облици воље приближују више емоционалним, а виши интелектуалним процесима. Има аката воље који су, могло би се рећи, реализација мисли (намера) помоћу осећања (страсти, жеље), и других, виших, који су савлађивање осећања, одн. њихових реакција (покрета које изазивају) помоћу мишљења. Најчешћи облици воље су производ (осећањем појачаног) мишљења, које на основу искуства, тј. сећања ранијих сличних (својих или туђих) радњи, предвиђа и оцењује њихове пријатне или непријатне корисне или штетне последице. Воља као највиша свесна активност је победа разума над осећањем, управо победа разумних — разумом, тј. способношћу правилно.г, „хладног" мишљења одобрених мисли, одн. осећања, над слепим, неразмишљеним, нагонским мотивима. Воља у најужем смислу слободне, одн. моралне воље, названа је „практичним разумом" (Кант), који се одлучује несебичним мотивима на основу урођене способности разликовања добра и зла (моралне свести, савести). Један нижи и слабији облик воље је и жеља. Жеља показује тесну везу нижих облика воље с осећањима. Жеља је извесно осећање наклоности према нечему што тек треба да се отвори, што је дакле само представа. То свакако казује и реч воља, која се популарно често и употребљава у том првобитном смислу Ј )- Вољну активност истиче најбоље израз хотење (или хтење, од хтети, хоћу). Жеља је у неку руку у средини између емоција и воље. Као и емоције, жеље врло лако прелазе у радње, тј. телесне покрете, који сами по себи, разуме се, нису ништа психичко 2 ). Како се лако у гневу удари, у страху побегне, у љубави загрли! А кад се то не учини, онда се бар жели да учини. Жеља је, могло би се рећи, незадовољена емоција у сећању, дакле, у вези с мишљењем (о могућностима, одн. препрекама остварења). Жеља је у неку руку интелектуализована, разумна, добро промишљена — и у толико слабија — жудња (тежња, наклоност). Како жеља постаје актом воље, радњом? Наше тело се ориентише, кад нам разум предочи више задовољства, у правцу оног које нам из') Имати „вољу" значи волети, желети. Оно што се воли, то је „у вољи". Израз хотење употребљује и Бран. Петровић у својој Психологији ( Основн емикрнске Психологије, 1910, стр. 306). 2 ) Сам (телесни) покрет је исти, био вољан или „невољан" (нпр. произведен електрицитетом). — Огаз8е1:, 1м ВМо^е ћитате, 1918, с. 100. И експериментално испитивање вољног и невољног рада (ергографом) даје у оба случаја сличне резултате (ергограме), — К. бсћи1ге, ГЛе тодете 8ее1еп/огзсћип§, 3. А., 1921, с. 95.