Просветни гласник

387

Одмор траје до З 1 /., часа. Ученици се одају спортовима који им се највише свиђају: према сезони, футбол или зимски спортовн. У 3појављује се, с батином под мишком, стари аскарски учитељ невап.а. Ученици се скупе у гимнастичкој сали која ускоро одјекне од хорова младих и јасних гласова. Од 4—6, разне лекцнје из данског, енглеског и немачког за мушкарце, док женске раде гпмнастику под надзором Г-ђе Апел, директорове жене '). У 6 часова, сви су учеиици понова сакупљени у великој дворани, ради трећег и последњег предавања у току дана. Предаваље има опет историјски предмет. Професор Фенгер говори о старој историји Данске, или директор предаје посебну историју које земље, на пример историју Енглеске или Пруске; или пак професор Шредер излаже Грунтвингове националне идеје или коју другу филозофску или историјску тему". Додаћу још који детаљ из једног интересантног извештаја Г-ђе Лујзе Крупи, која је 1912 обишла Више Школе. Ево описа њене посете Школе у Фидрихсбургу. „Јула месеца, у школи има око 200 девојака. Зграда је једноставна, без икакве раскоши, али веселог изгледа у сред зеленила и лозастих биљака. „Девојке слушају пажљиво, с главом испруженом ка катедри. Ретко која од њих да је лепа, али су свеже плавуше, и све изгледају здраве. Све су чисте и пажљиво обучене, у хаљинама од платна отворене боје. То су мајурске слушкиње и служавке, али ништа у њином држању не показује да су сељанке. Док год Г. Бегтруп, директор, седи за катедром, пажња ученица не попушта ни за часак... Право је задовољство гледати како он „држи" свој млади аудиториум и изазива на лицима слушалаца све ниансе емоције. Он прича, украшујући га цитатима, један спев Палудан-Мелера: АЛат Ното. Девојке разумеју, смеју се или плачу, и њихова ватрена лица показују непрекидно интересовање. ч Два сата доцније, тј. за следећег предавања, нема више смеха. Предавању је предмет једна од најдирљивијих епизода данске историје: битка код Фредериције, која је стала живота генерала Рија. Тојебила једна победа кратког века, којој ускоро следова губитак Шлезвиг-Холштајна. То не говори више Г. Бегтруп, већ један млади професор енергичног лица и црне косе. Он говори, као и директор, врло фамилиарним непосредним тоном, и не тежи да том мучном историјом раздражи патриотску мржњу; његово је гледиште узвишеније: „Сетите се, каже он, оних који су пали за отаџбину и који су, жртвујући живот ради од-

') Г. Апел је од 1912 до 1914 био ,Министер Просвете, али то ннмало не смета Г-ђи Апел да продужава лекције из гг „астике.