Просветни гласник

580

Просветни Гласник

свечани дочек црквено-школске српске општине; па онда, моје држање у питању њезиног материнског правз и покрет што сам га извео о њезину прогонству из Београда, — све је то било и сувише довољно да се мржња овог неуравнотеженог и каприсног владаоца пренесе и на моју недужну браћу. Једаред, када је министар поднео неколико указа, међу којима се налазио и указ о унапређењу мога старијег брата, Милутина, краљ Милан је то име превукао црвеним мастилом и казао министру: „Ни једнога Илића нећу да видим у државној служби!" Милутина је отпустио министар као среског началника, не давши му да дослужи још три месеца те да наврши десет година указне службе. Војислав је, без протеста и роптања, сносио стоички своју чиновничку судбину. До 1893 год. био је потпуАо здрав, а те године, захваљујући једном необјашњивом капрису Министра Војног, Саве Грујића, изгубио је нагло здравље, добио упалу плућа, која пређе у брзу туберкулу, од које је, после једномесечног боловања, умро. Те године, месеца јуна, спремали су се негде око Великог Градишта војни маневри. Војислав није морао долазити, пошто се налазио, као секретар, на консулској служби у Приштини; а то је значило као да је и на војној дужности. Према Војиславу није се имало тога обзира. Када-је неко из Министрове околине обратио пажњу на ово, Сава Грујић је одговорио: „Не мари ништа; нека дође! Лако је звецкати сабљицом по Парнасу, нека позвецка мало и по логору!" Живећи под шатором, Војислав је прозебао на некој непогоди, од чега доби грозницу. Не водећи бриге о томе, он се, онако грозничав, занимао службом и подносио све напоре војничког живота. По свршетку маневара, врати се у Приштину, где грозница пређе у запаљење, те наскоро толико ослаби да поче осећати сву опасност. Тражио је од жене да га што пре одведе у Београд, те да поред оца и браће дочека своју судбину. Осећајући свој критични положај, он је, на месец дана пред смрт, написао своју последњу песму, Под мршвачким иокровом, која је изразила горко душевно расположење умирућега према људима. Рукопис песме био је толико дрхтав и несигуран да се могло видети колико је снага исцрпена. Поред свега великог Војислављева значаја на књижевну пољу, званични кругови нису на то обраћали пажње; и докле су орденом „Св. Саве" одликовали чак и лица проблематичнога значења, Војислава су и овде потпуно запоставили. Неколико његових другова, желећи ваљда да га на последњим часовима живота, колико толико, разгале, представише председнику Владе о положају у коме се песник налази, тражећи да га, бар на самртноме часу, одликује. Тако Војислав би, на два-три дана пред смрт, одликован „Св, Савом" V степена.