Просветни гласник

Друштва и Установе

589

такве установе, нарочито с обзиром на време и околности под којима је основана и развијала се, захваљујући свима онима који су својим радом и неуморном вољом допринели да ова дивна и најстарија културна установа наша ове врсте живи, напредује и допринесе толико користи при школовању, не само синовима Војводине, већ и осталих наших покрајина. — Оба говора су била одушевљено поздрављена. Потом је Г. Д-р Милан Петровић, професор и управник Конвикта, прочитао историат постанка, рада и развијања ове установе за минулу трећину столећа. Историат је написао неуморни радник на напретку Конвикта, његов незаменљиви дугогодишњи тајник Г. Ђока Милић. Он је, на његову велику жалост, као и на жалост свих учасника свечаности, био изненадном болешћу спречен да свој лепо и исцрпно спремљени реферат лично прочита. Тај историат је истинско и верно огледало свих мена кроз које је ова установа пролазила у своме раду у току минуле трећине столећа. Појмљиво је да су тешкоће у раду једне такве установе, још под туђинском управом, биле многоструке, често пута врло тешко савладљиве, па су ипак јака воља, пожртвовање и истрајност, достојна дивљења, оних у чијим је рукама била судбина Конвикта, учинили да је та установа сигурно и стално напредовала и служила, као што служи и сада, културном напретку не само Војводине, већ и целе наше државе. По прочитању историата, а пре откривања слика пок. Аркадија Варађанина, дугогодишњег председника друштвеног, и Александра М. Коњовића, почасног председника и великог добротвора овога друштва, говорио је Г. Прерадовић, учитељ из Старе Пазове, с великим пиететом о заслугама ова два покојника, — другова по години рођења, по заједничком школовању и по заједничком раду на унапређењу и добру Конвикта, и најзад другова и по смрти у једној години (1922). Предајући њихове увеличане ликове Управи Конвикта на чување, Г. Прерадовић је свој говор завршио узвиком: „Слава неумрлим радницима за добро и напредак Конвикта: Аркадију Варађанину и Александру Коњовићу!", нашто су се и сви присутни одазвали узвицима: „Слава им! Слава!" Тиме је и рад свечане седнице завршен. * Српски Учитељски Конвикт у Новом Саду је установа која је под свој кров, за трећину столећа од када је основана па до сада, примила, гајила и васпитавала преко 2.800 ученика и ученица средњих школа. Конвиктови питомци су, може се слободно рећи, данас ти који представљају интелектуалну, и у опште културну снагу, у нашој Војводини. Од неоцењене је користи био и остаје Конвикт за школовање у средњим школама у Новом Саду учитељске и друге деце, како у погледу васпитно-наставном, тако и у погледу здравственом. Морталитет Кон-