Просветни гласник

602

Просветни Гласник

Наравно, сви ови прилози нису од једнаке вредности. По нека се критика Јагићева претвара у засебну расправу, а нека је само најкраћи одзив, којим се обраћа пажња читаоцима на какав новији појав; даље, не може се рећи да Јагић даје систематску библиографију свих дела која су се појавила у области којој је Архив посвећен, и то је, можда, највећа замерка која се може учинити овоме делу Јагићева организаторскога рада. Иако сам Архив садржи у себи много, ипак се по њему не може створити слика о целокупном раду на словенској филологији за његово време. Али и поред свега тога, може се замислити колику је корист напретку и развитку словенске филологије морало донети ово Јагићево критично изношење на једном месту огромног научног материала из свих области славистике и стално привлачење и других да то чине у његову часопису, у току од четрдесет година... Јагић је био живог темперамента, који је он уносио у сва своја дела. У њима, и у најкраћем приказу његову, било је личне ноте, нечег индивидуалног и покретног, што развија код читаоца интерес и потстиче га да сам у томе правцу ради. Можемо се са Јагићем у каквом суду и не сложити, можемо бити другог мишљења о каквом појаву, али једном отпочето читање његове сјајне и духовите научне прозе не оставља се. У критикама његовим, као и свугде другде, огледа се његова љубав према књизи и духовноме интересу, према култури и цивилизацији, о којима говори са оном топлином и увереношћу у корист научних испитивања те врсте која поткупљује и очарава читаоца и онда када би понегде био и другог мишљења. Јагић је тако уводио у науку, за њу је задобивао младо поколење студената и научних радника и онда када им није био непосредни учитељ. Поред тога што је својим оценама многог младог почетника помогао да истраје, код некога одмах открио особите способности и тако га још више привезао за научни рад, он је својом писаном речју био духовни учитељ великом броју младих почетника и стални помоћник, саветник или руководилац и свима другима. Начин његова излагања, увек јасан и прегледан, увек привлачан и сугестиван, замењивао је готово потпуно живу реч. * Јагић је морао и сам осећати колико се овим радом, од данас до сутра, ситнило његово време и колико га је стално одвлачило на нове послове и ка новим интересовањима, и тако апсорбовало све његове велике способности. Иако се каткада због тога колебао, да ли да и даље продужи свој Архив, ипак стално уверење о великој користи коју је њиме чинио словенској науци гонило га је да га продужи. Па ипак је он хтео из свога великога рада да пробере оно чиме се највише бавио и да повеже у засебна дела, не би ли тако, поред својих издања, дао и друга замашнија дела по садржини и обиму. Јагић је био из поколења на-