Просветни гласник

604

Просветни Гласник

старословенског језика, са свима аргументима. Даље Јагић износи доказе за своје мишљење о старословенском језику, истичући нарочито диалекатску (гласовну, морфолошку и синтактичну) сличност јужномакедонских говора са старословенским, са којима га он доводи у некадашњу везу. Овде се додирује и историја питања о пореклу обеју азбука, ћирилице и глагољице. На послетку, Јагић говори о особинама језика самих споменика, о замени једних речи другима у доцнијим споменицима, о непреведеним страним речима итд. Ово Јагићево дело није испитивање изнова целог питања, већ критичко сређивање ранијих резултата. Када је своје дело, 1913 год., Јагић поново издао, он се више у њему није освртао на нову литературу међу 1900 и 1913 год., већ је само даље развио други део књиге у којем се говори о старословенском језику. И он је осећао да оно припада прошлости: кодификацији онога што је урађено до 1900 год. Али и тако, оно задржава и даље своју вредност. Поред богатог материала, који је саопштен, у њему је све продискутовано од научника уравнотежена суда и врло танана осећања разлике међу оним што је могло бити и оним што је немогућно и фантастично. То осећање стварности и мере дубоко је усађено код извесних испитивача; оно је врло важна црта научничкога рада, јер без њега нема добрих хипотеза, применљивих на стварност. Тим осећањем реалности Јагић је био дубоко обдарен и оно је најдрагоценији елеменат ове књиге. Друго дело оваквога карактера јесте Јагићева Исшорија Словенске Филологије (1910), коју је издала Петрогратска Академија Наука. То је дело великога обима (око хиљаде страна велике осмине). Јагић је био једини научник који је могао да напише ову књигу, јер онај део времена развитка словенске филологије који је најзнатнији (од 1860—1910) Јагић је сам проживео. Зато се често ова Историја претвара у хронику или мемоаре. Јагић даје слику о научнику, како ју је стицао из непосредног познанства с њим, из својих односа према њему. Наравно да често, поред све рељефности, у њој има много личнога (на пр. у ономе што се говори о Даничићу, Срезњевском и другима). Али ово не би била највећа замерка овоме делу, јер, најзад, све су карактеристике ове врсте личне. Знатније је много што ово дело није, у ствари, историја словенске филологије, него врло обилан и врло користан материал за њу. Јагић даје енциклопедиске слике и сличице о појединцима, пазећи да не изостави библиографску страну њихових дела; али не даје развитак дисциплина, њихово кретање и унутрашње моменте који су стварно помогли да се до знатних резултата дође. Наравно, има изузетака од тога. То су они научници и њихов рад којима се Јагић специално бавио. Тако су оцртани врло исцрпно, прегледно и са унутрашње стране тачно међу осталим — Добровски, Копитар, Шафарик и, донекле, Вук. Јагић је живот и рад Копитара и Добровског раније узимао