Просветни гласник

Ватрослав Јагић

605

за предмет својих студија (исп. две велике књиге њихове преписке, са великим уводима, 1885 — Преаиска између Добровскога и Ноиишара (1808—1928), Петроград, СУН-)-745 и 1897 — Нова иисма Добровског, Коиишара и других Југозападних Словена (Петроград, IV—СН + 925); али многи су нацртани често фрагментарно, без везе са науком свога времена. Тако се каткада ова велика књига претвара у велики биографскобиблиографски зборник, врло драгоцен за све оне који се баве ма којим делом словенске филологије. На овај начин, Јагићево богато познавање славистике његова времена сачувано је у овоме делу. На њему је несумњиво печат старости, и поред живога излагања и обухватања огромне грађе: историске, књижевне, језичке и етнографске. Али оно је такође драгоцен извор за познавање и Јагића као научника. На послетку, треће је дело Глагољско Писмо (1911), које је изашло опет на руском језику (у великој Енциклопедији Словенске Филологије коју је Јагић и покренуо у Петрогратској Академији Наука). Оно обухвата глагољицу у пуном смислу те речи: и старословенску, и хрватску, и српску, са свима осталим питањима везаним за њу. Најинтересантнији је део развитак хрватске глагољице, са врло лепим фотографијама, са новим материалом и новим погледима. У осталом делу он се придржавао својих старих погледа, дајући каткада недовољну критику новијих радова. Као што се одавде види, и поред својих лепих страна, поменута три велика дела нису из времена најјачег полета Јагићева научнога рада. Енергија и темпераменат још се у њима огледају, али старе творачке снаге у њима нема. Она су компилације ранијих Јагићевих радова, брижљиво израђене, са старом акрибијом и ширином погледа. То су крупна и врло корисна дела, али то нису велика дела. Јагић се не сме ценити само на основу њих, јер та дела не би била достојна најлепшег доба Јагићева талента и Јагићеве духовне енергије. Јагић се мора посматрати у целокупном делу свом. Тада његова научна фигура добија своје право осветљење. Јагићев се рад јавља само тада у својим правим, својим необичним размерама, штрчећи као висока пирамида на пољу славистике. * Јагић је био у току дугога низа година централна личност словенске филологије у целом свету. Иако се и сам од младости своје старао да обухвати што шире све дисциплине словенске филологије, и прилике живота његова ишле су му на руку у томе правцу. Хрват по пореклу, после десетак година рада у Хрватској, друговања са Даничићем и Фр. Рачким, он одлази за професора у Одески Университет, па затим у Берлински. Пробавивши неко време у Берлину, он 1880 год. одлази у Петроград, где остаје шест година, а затим, 1886 год., он с^ настањује у Бечу, као заменик Миклошићев у университету, и остаје