Просветни гласник

606

Просветни Гласник

ту до смрти своје. Код куће, у Загребу, он се добро упознао са приликама на Балкану, у Русији ствара везе са Русима и Пољацима, а из Берлина, а нарочито Беча, он има прилике да одржава такође живе везе са свима Словенима. Цела славистика, са свима својим гранама, са свима својим научним радницима и научним институцијама, којих је чланом Јагић убрзо постао, — била је област по којој је Јагић проширио своје непосредне везе. Занимљиво је да је улогу посредника, човека који је хтео све да повеже што се тицало славистике и окупи око себе — Јагић добио већ врло рано. На то је знатно утицало покретање на немачком језику Архива за Словенску Филологију, који је почео излазити у Берлину 1875 год., онда када је Јагићу било 37 год. живота. Положај уредника централног органа славистике за више од четрдесет година стављао га је у контакт са свима претставницима словенске филологије. Његова стална жеља да буде добро обавештен о кретању славистике код Словена и другде у свету, да би и својим читаоцима дао потребна обавештења, потстицала га је да се, са нарочитом брижљивошћу, посвети прибирању свега што се тиче словенске филологије. Тако је Јагић постао врло рано патриарх славистике по значају своме, иако је било и старијих од њега, по броју година и по годинама рада. Јагић је утрошио много времена и много труда на одржавање овог централног положаја у славистици, који је знатно олакшавао рад претставницима различних словенских народа у прибирању грађе из славистике код других Словена; али то није спречавало Јагића да и изван овога посла врло вредно ради на нашој науци. Зато су доказ небројени, већи и мањи, радови његови који су излазили напоредно са вршењем оног првог задатка његова. Према томе, иако је његов рад са сарадницима Архива, са другим научницима и пријатељима био врло обиман — јамислим да би сама његова преписка, коју је он одржавао са целим светом, и која заслужује да буде искупљена на једном месту и доцније и публикована, изнела много хиљада штампаних страна — то му, по моме мишљењу, ипак није сметало и не би сметало да је Јагић свој рад хтео да посвети каквим основним питањима наше науке која би износио у систематским делима, као што је то чинио у своје време Миклошић или Шафарик. Али Јагић то није хтео, бар не у годинака своје највеће снаге, јер би то повлачило за собом неминовно сужавање његова научног интересовања. А тај велики и широки интерес за целокупну област славистике био је код Јагића више свега другог. Зато се може рећи да је Јагић по њему, том широком обухватању словенске науке, ирви међу свима славистима. Иако су се слависти ранијих времена, и Добровски, и Копитар, и Шафарик, донекле и Миклошић, бавили еициклопедиски словенском филологијом, — што је било због мале развијености та-