Просветни гласник

Ватрослав Јагић

607

дашње славистике за њих знатно лакше, — по том карактеру својих студија Јагић је био изнад њих. И када је мислио да Енциклопедијом Словенске Филологије у издањима Петрогратске Академије Наука заврши или крунише свој рад, он је био отпочео предузеће које је заиста само он био кадар да води како треба. Само му није било суђено да га заврши... Али у Јагићу није био само центар славистике за велики низ година, него и њена активна снага која је немилице трошена за послове свих врста у њој, најгрубље и најтананије. Јагић никад није много пробирао своје теме, већ је писао о свему што је долазило у сферу његова тренутног интересовања. Било је научника који су у својим специалним струкама даље дотерали него Јагић и који су крчили сасвим нове путове рада; али је ретко ко имао као Јагић урођено осећање за оно у науци што је било плодотворно, и онда када је само настављао рад који су други отпочињали. Ако није увек он сам отварао нове путове, он је умео од предложених праваца рада да осети најправилнији и да снажно пође њиме, дајући више живота, више полета и често знатно више материала него што се до њега давало. Ако Јагић није био увек онај срећни ум који проналази, он је био увек разум и снага словенске филологије. Крма словенске филологије којом је он управљао много година била је у чврстим рукама. Њу је водио вођа који је добро познавао и путове науке и њен целокупни велики хоризонат. Овако посматран, његов научни рад 1 ) чини част не само лично њему, него и целом нашем народу... Прилике после Светскога рата затекле су Јагића без старе енергије... Старост и, можда, несрећа Русијина, која није допуштала да се уради нешто што би било израз свега ослобођеног Словенства, утицале су на Јагића да остане у Бечу, да се не одваја од својих старих домаћих навика и да дели своје последње дане са побеђеном Аустријом, која је с муком тражила излаз из свога тешкога положаја. Због неуређених поштанских и саобраћајних веза одмах после рата и међу самим Словенима, Јагић је у Бечу остајао усамљен, далеко од своје велике научне словенске породице, којој је жртвовао цео свој плодни живот... Архив је престао да излази... Међутим, колико је било разлога очекивати да ће се бар ослобођени Словени сложити и поверити Јагићу оснивање великог Словенског Института за све гране славистике које је тако дуго Јагић гајио!... Он је још увек имао снаге да таквом или сличном завршетку свога рада посвети последње дане живота... Али је било друкчије суђено. Остарели вођа словенске науке умро је у туђини, сећајући се прошлости и пишући мемоаре свога дугог и плодног живота... а. белић [ ) Како се овде говори само о научном карактеру и значају Јагићева рада, то се остављају сва друга питања која се тичу Јагића као човека и националног радника.