Просветни гласник

618

Просветни Гласник

и писати као и други народи. Ти разлози су ме и побудили да покушам може ли се словеиски језик писати латинским и немачким словима; покушај је успео, и ја Божјом помоћу преведох катихизис, неколико црквених песама и поуку о правој вери, и саставих таблицу по којој може омладина научити словенски." — Трубар своје књиге штампа не само латиницом и готицом, већ чак и ћирилицом, и упућује их свима словенским племенима у циљу да их придобије за протестантизам, и на тај начин уједини их у једној вери, и по томе он спада у ред првих поборника југословенске замисли. Али Реформација у Словеначкој би силом угушена, и Словенци опет враћени у крило католичке вере. Главно дело Реформације, словеначки језик којим се писаху књиге протестанске, не могаше бити истиснут из употребе, из књижевности; чак га и католички свештеници прихватише и њим почеше говорити и писати, тако да се с правом може рећи да се са Реформацијом зачиње словеначка књижевност. „Јер — по А. Соколову — пробуђено сазнање да је могућно читати и писати на словеначком језику није могло више утрнути, и што словеначки народ није постигла судба Поморана и Кабуша, има да се захвали Трубару..", који је био душа овог покрета у Словеначкој, формиравши собом читаву школу, која је радила доиста за веру, више него за народ, али која је ипак донела народу огромне користи, тако да са њеном појавом почиње прво и право буђење Словенаца. Рад Трубара и његових следбеника од предсудног је значаја по целокупну словеначку књижевност. Трубар први уведе словеначки језик у књижевност. Један од његових следбеника, Адам Бохорић, даде ирву словеначку граматику, названу по њему „Бохарчија"; Јурај Далматин, који настави рад Трубарев, преведе Библију на словеначки, и ова поста ризница за познавање словеначког језика. Речју, Трубар са својим ученицима удари основ словеначкој књижевности, и све што се после њега урадило, наставило, оснива се на његову раду. Кроз цео XVI, XVII и XVIII в., у словеначкој књижевности гшше се на народном језику, али ради вере, цркве, а не ради народа и народног просвећивања. Томе се не треба чудити кад се зна да су сви словеначки писци тога доба били свештеници, и да је онда вера била све, да се онда народност идентификовала са вером; јер се онда није питало ко каквим језиком говори, већ ко се каквим крстом крсти. V Реформација је ударила основ словеначкој књижевности и утрла пут њеном даљем развоју. Француска Револуција са романтизмом, оличеним у истицању свега што је народно, у не^овању народног језика и љубави према народној прошлости, извела је словеначку књижевност из уског домена цркве, у широко световно поље народа, науке и умет-