Просветни гласник

Словенци и њихова књижевност

619

ности. И са ослобођењем сељака (Јосиф II), са економским и социалним друштвеним напретком, напредује и књижевност. Поред духовника као писаца, јављају се и световњаци. Књижевност престаје бити књижевност једнога повлашћеног реда, већ свих и свакога; она је сада општа, свачија, свестрана, и њен циљ више није пропагирање црквених догми; њен рад је упућен просвећивању широких народних маса, буђењу националне свести и борби за народ и народна права. Романтизам код Словенаца значи почетак словеначке нове књижевности световног садржаја. Романтизмом, пренетим из Немачке, поче се стварати словеначки национализам ; удубљивањем у далеку прошлост, дође се до закључка да Словенци са Србима и Хрватима чине један народ, и као што су једно били у прошлости, да треба да буду једно и у будућности. И у том смислу поче се радити кроз књижевност: на васкрсавању прошлости и стварању будућности, велике будућности свих Словена у слози и заједници. Речи Немца Хердера, оца романтизма, који Словенима, који настањују најлепше и најпространије земље Европе, прорече, „сјајну будућност, кад се једном од сна пробуде и ослободе ропских ланаца од Јадранског Мора до Карпатског Горја, од Дона до Мулде" — посташе Вјерују свих Словена, који се почеше да буде... Као последица свега овога, створише се књижевна друштва са циљем изучавања народне прошлости и неговања народног језика. Нарочито је важна у томе буђењу улога словеначког мецене Жигмунда Цојса-Зојса (1747—1819), који око себе прикупи све што је умно и свесније било. Он одгаји словеначкој књизи прве великане. Нод његовим окриљем развите се многи, од којих треба истаћи највише научника Ј е р н е ј а К о п и т а р а, духовног вођу нашега Вука, и првог словеначког песника, оца словеначке уметничке поезије, Валентина Водника. Овај човек, и ако свештеник, издиже се духом далеко изнад свога доба, радећи „сам за десет других, из чисте љубави према народу, у доба кад је још густа магла туђинштине опкољавала његову заробљену домовину". Он се у то доба јавља као песник свога народа, народних болова и радости. Водник је први по реду словеначки песник, први словеначки историк, први словеначки новинар, покретач Љубљанских Новица (1797 до 1798), први издавач књига за народ; први просветни радник, педагог, — речју, „велики мисионар образовања и родољубља". Његове песме, испеване у духу народном, још му чувају име у народу. Једна му је од најбољих песама Илирија оживљена. У своје време, ова је песма била химна словеначка, програмна песма — „будница". У њој, он слави буђење свога народа, велича од Наполеона створену „Илирску Краљевину", и у заносу родољубља завршава: На челу Грчке стоји Коринт, А Илирија лежи у срцу Европе Коринт су назвали јелинско око : Нека Илирија буде прстен Европе.