Просветни гласник

620

Просветни Гласник

Овај „Илирски Покрет", изражен у идеализму прошлости и у уједињењу свих Словена у једној држави, заснован на нереалној основи, оличен код Хрвата у Људевиту Гају, оцу илирске замисли, нашао је одјека и код Словенаца у Станку Вразу, „Илиру из Штајера", како се он у почетку потписивао. Задахнут словенским духом, ватрени читалац Вукових песама, Враз увиде да је спас Словенаца у јединству са Хрватима и Србима, и следујући своме великом учитељу Хрвату Гају, он занемари словеначки језик штајерског наречја, и први од Словенаца онога времена поче да пише српско-хрватским језиком — јужним диалектом штокавског наречја — Вуковим језиком и Гајевим правописом. У овом свом подухвату, он беше усамљен: за њим не пођоше остали. Чак га многи (на пр. Прешерн) нападаху што се одрођује, занемарујући свој матерњи језик. Али он истраја до краја и указа пут онима који долазе, говорећи: „Шта ћемо ми кукавци Словенци слаби и по броју и упливу? ...Ту не има другог избора него ли се сложити душевно са јачим и ближим гранама, или пропасти у туђем елементу... А гдје имамо ближњега и сроднијега елемента него ли што сујугословенске остале гране, особито штокавске... Нас дакле достоји да се сложимо с њима душевно, књижевно, да их потпомажемо, и том помоћу и сами себе избавимо од пропасти душевне и материјалне... и да си сазиђемо опћи храм у којим ће наш (словенски) дух проживети у јакости све буре..." Али онда ове његове речи осташе „глас вапијућег у пустињи". Против њега уста највећи словеначки песник — „краљ у лирској поезији и сонету" — Фрањо-Франц-Прешерн (1800—1849), који је био отворен противник Илиризма, и, изнад свега, прво Словенац који верује у будућност свога народа. Он словеначку поезију, зачету са Водником, усаврши, реформиса, обогати је новим уметничким облицима и свежим мотивима; удари основ модерном схватању књижевности као највише уметности; прекиде са традицијом да се од уметности тражи поука; истаче личност над свим, субјективизам над објективизмом. Прешерн даде низ лепих, нежних песама, нових и по облику и садржини, већином песама љубавног карактера, и „крепке вере великог патриоте у будућност свога народа". Својим епом Кршшење на Савици (1836) — првим епом у словеначкој књижевности — и првом збирком својих песама, Поезије, он изазва револуцију у словеначкој поезији. Присталице старих, утилитарних теорија, већином свештеници, нападоше га што пева о себи, место о народу, што пева о љубави, велећи да својим враголастим стиховима шири саблазан, и његову поезију огласише свечано као неморалну и штетну по друштво. Прешерна напади не збунише. Он продужи најљућим бичем ироније и сарказма да шиба и исмева заблуде својих земања. Он, попут нашега Бранка у Пушу, у Небеској ироцесији удари на изврнута схва-