Просветни гласник

О књижевности

629

пријатеља: који нас, као прави вођи, прате на целом тешком путу живота, расипајући нештедимице своје незаинтересоване савете, и који су увек уз нас, и увек исти, у свима приликама живота: у срећи, да јој даду што више сјаја; у несрећи, да нам пруже разонођења, обадрења, уточишта, и трајне и стварне утехе, мешајући своју патњу с нашом. Али књижевност није само моћно средство за у мно, него и за морално усавршавање. Дела лепе књижевности — реч је увек о добрим делима — имају неодољиву моћ да нас, ударајући у наше осетљиве жице, поведу на ону страну на коју она хоће, на добру страну, и да учине да се занесемо тако, инстинктивно, спонтано, за светлим примерима који нам се тамо дају. Она нас често уче да волимо истину, правду и част, и дају нам носталгију врлине и савршенства; она нам стварају и прекаљују душу, пуне је благородним, окрепљујућим и добротворним осећањима и племенитим емоцијама, и расипају по њој неко ведро спокојство; она јачају наш морални смисао и подижу достојанство наше душе; и чувају нас, на тај начин, од многих лутања, и чине да волимо нашу браћу људе, да им не шкодимо, и да им чинимо добра. Толико пута готово је немогућно да човек чита једно заистински велико дело а да се не осети нешто срећнији и бољи. И тај је благотворни утицај књига на душе људске тако огроман да су оне изводиле толике напредне револуције човечанства и мењале читаве цивилизације, од Јеванђеља, које је срушило стари свет, до Жан-Жак Русовог Друштвеног уговора, који је, с другим делима, срушио нови ; и да се људи питају, у данашње време кад очи престају да се дижу к небу, да књижевност, и друге уметности с њом, једнога блиског дана не постану можда оно што је Вагнер предвиђао у својим далековидим сновима: „религија будућности, велики идеал човечанства сједињеног у општем култу лепоте". Међутим, књижевност утиче на нас на још један начин, сем што нас учи и што васпитава наша осећања, и тај начин није мање важан: она задовољава нашу неодољиву потребу за сањаријом, за поезијом и идеалом. Наш свакодневни живот, пун брига, болова, грубости, прљавштина и монотоније, далеко је од тога, на жалост, да наличи на какву светковину где је човек дошао да се забави и провесели; срећа није наша сенка, и оно мало сиромашних и једноликих задовољстава које нам је Судбина допустила, како су ташта и отужна, и како пролазе брзо као муња. И отуда ми сви, у извесним тренуцима, осећамо бескрајну потребу да се склонимо из тог узаног света неспокојства, прозаичности и чаме, „ма где, само далеко од стварности", као што је узвикивао онај француски романтичарски песник, и кренемо се, за Химером која нас зове, у поход на. далеке хоризонте. Ми се сви сећамо с колико смо задЈвољства, с каквом огромном лакомошћу у својим безазленим очима, не мичући се с места, не дишући, не трепћући, унесени у своју добру