Просветни гласник

630

Просветни Гласник

баку, слушали некад, у какав зимски сумрак док је ветар певао своју песму у димњаку, доживљаје сироте љупке Пепељуге, беснећи гневом на њену опаку маћију, ражалошћени њеним незаслуженим мучењем и с лицем расцветаним од радости кад видимо да на крају победе лепота, врлина и правда: ми смо сви у том погледу остали деца, с истом љубављу за фантазијом и истом лаковерношћу, и песници нису ништа друго до добре баке човечанства које нас залагују и засипају нам живот сновима. Има једна источњачка прича о двојици људи од којих је један био краљ али је сањао сваке ноћи да је постао просјаком; други, на' против, који је био просјак, сањао је сваке ноћи да је постао краљем и да станује у палати. Ја не бих могао са сигурношћу тврдити који је од ове двојице био срећнији: јер, као што каже Г. Богдан Поповић у својој бриљантној студији О књижевносши, „ за све време док се човек са својим сновима бави у својој машти, која му их испуњава, они су као да су и остварени, и уживање је у њима као да није уображено, можда још потпуније, свакојако чистије, можда и веће, почем је могуће да је, код жеља, задовољство у жељи, кад већ и онако није у остварењу". Било како му драго, снови наши, изазвани књигама, допуштају нам, ако хоћемо, да будемо прави краљеви и да станујемо у најсјајнијим палатама; они нас преносе, као каквом чаролијом, без умора и без трошка, у најлепше пределе на свету, и који изгледају још лепши кроз призму и сјај песничке уобразиље, пред горостасне и дивље архитектуре планина, или на морску обалу где долазе да умру вали; они иас праве савременицима свију епоха, грађанима свију држава, господарима целога света; они нам дају златне кључе од тајанственог царства лепоте. Сваки од нас добро зна, из искуства толико пута понављаног, какво је бескрајно уживање, када нас обузме туга и сколе нас бриге, или нам се душа замрачи и клоне, или нас стане вређати грубост људи и ствари, изићи из себе, одвојши се од земље, уздићи се, на крилима душе, у чисте и светле видике, у сав онај раскошни, зрачни и бескрајни свет идеалних личности створен плодном имагинацијом Шекспира, Гетеа и других изабраних генија: тамо, обузети осећањем ведрине, благости и мира, ми заборављамо на све бриге и трзавице овога света, на све своје личне обзире, који постају безначајни, јер ту више не живимо својим животом, не патимо са своје жалости, не радујемо се са своје радости, и наше хладно ја ишчезава „у пламеном етру љубави"; тамо, ми сневамо свој сан лепоте, ми пијемо воде заборава, и налазимо утехе и накнаде за многе своје горке часове, и потпоре да можемо носити своје тешко животно бреме, улепшавајући и обасјавајући живот стварима из тог идеалног света. Са тих пријатних шетња кроз чаробне регионе високог и лепог, које су за наше морално здравље што и шетње по сунцу за физичко, човек се враћа одморен, прекаљен, препорођен, као да се напио воде на свежем планинском извору и надисао освежавајућег горског ваздуха. Ти