Просветни гласник

Књишка школа или активна школа?

641

веће је место уступљено играма и спортовима. Једном речју, потреба да се изврше извесне промене у школској настави да би се њена дејства учинила дубљим и трајнијим, одговара општем осећању. Али све те жеље, оправдане и ако усамљене, сукобљавају се с масом ученика, са строго утврђеним и непроменљивим планом лекција, са традицијом, с обзирима које наставници дугују својим колегама. Уз то, не треба заборавити да су родитељи често равнодушни, да не ка>кемо непријатељски расположени, спрам сваког новачења. Треба рачунати такође с менталитетом садашње омладине. У средњешколским заводима, нарочито, констатује се често код ученика чудно, равнодушно држање спрам њихове школе, значајна антипатија и неповерење спрам „школског морала". Оштровидан посматрач нашао би скоро свуда то рђаво духовно стање. Оно се много раширило од рата; смисао негативне критике отео је маха међу дечацима. У њиховим очима, наставници су специалисти, можда компетентни у вршењу њихових дужности, али сувише мало хумани и мало способни да их воде у животу; наставници су за њих чиновници које је установила држава, и који су и сувише мало новатори у слободном развићу живота. Тако не би требало да буде. Од пре двадесет година, младо поколење је покушавало да изиђе из своје пасивности ; оно жели да прима директне утиске од људи и ствари, оно хоће да участвује у стварном животу, чак и у крилу школе. Поремећај који је настао иза рата, дао је нов подстрек овом покрету омладине. Задахнута најбољим намерама, она је покушавала да се изјасни и, први пут, ученици су одушевљено и отворено манифестовали жељу да участвују у организацији школског живота. На несрећу, њих нису разумели. Они су наишли само на неповерење, бојазан, равнодушност, одбијање, пре него ли на подстрек. Њихово одушевљење је пало до те мере да је ђачко удружење једне средње школе у Швајцарској изразило жељу да понуди председништво школском вратару. Наставници и школске власти су пропустили час; данас, млади људи су блазирани и равнодушни; они су постали резигнирани и обесхрабрени, и наставници су наново усамљени кад треба покушати да се створи нов школски менталитет: они савесно доприносе томе својим скуповима и путем штампе. Какав је, у опште узев, посао наставника у школи? Ако се вратимо на једног од учитеља педагошке науке, Песталоција, ми ћемо констатовати да он тражи од родитеља, и нарочито од мајке, да меша дете са животом, с породичним животом и животом света који га окружује. Чак и ако данас мајка више не може да остане једина васпитачица, и ако школски васпитачи треба да дођу да помогну родитељима, Песталоцијевб правило задржава дубоку педагошку вредност и треба увек да остане присутно нашем духу. Треба се сетити да наставници и наставлице који помажу родитељима и замењују их, треба да уведу дете у просветни гласнпк , и књ., 10 св., 1923. 41