Просветни гласник

642

Просветни Гласник

модерну цивилизацију, да би оно могло наћи у њој своје место. Другим речима, ми не можемо више да се ограничимо на чисто књишку наставу; ми треба да идемо даље и да стално имамо у виду потребе живота. Школа би требала да буде од почетка једна врста велике породице, права заједница. Породица је прва заједница којој дете припада; школа треба да буде друга. Растећи, оно оставља једну да би ушло у другу, и упућује се тако ка трећој, пространој људској заједници. У школи, усред својих садругова, дете чини прве огледе веза које ће доцније наћи у друштву. Отуда оно треба активно да участвује у животу ових првих заједница. Оно не треба само да се учи да им се прилагођава, већ да доприноси њиховом напретку, да би било у стању да ради доцније на напредовању човечанства. Међутим, цивилизација напредује учећи човека да се контролише, и проблем се састоји у томе да се преобразе индивидуални инстинкти у социалне инстинкте. Живот свих великих људи је доказао да се ништа велико не врши без страсти. Али треба пречистити и спиритуалисати ту страст чије је име амбиција, лакомост, освајачки дух, љубав или подстрек за радом; није реч о томе да се она сузбије, но да се усаврши и ослободи својих сирових нечистих елемената да би се ставила у службу заједнице, и да се управља њеним развићем ради њеног социалног искоришћења. Ту лежи проблем индивидуалног васпитања; треба освојити свет пре него ли бежати од њега, волети своје ближње и водити активан живот пре него ли испоснички. Сећајући се непрестано тога, треба чврсто ставити тај циљ на супрот саможивој и узаној настави која прети да материализује школу и убије њен социални утицај. Идеал није више у томе да се нагомила максимум знања и да се брзо прокрчи пут кроз живот; надајмо се да нам је ратна катастрофа оставила бар, дубоко урезан, тај наук. Материализам не задовољава више у школи но у професионалном животу; обожавати златно теле не даје више срећу. Ми се обучавамо ради нашег властитог добра, ми помажемо своју браћу ради њиховога. Узајамна помоћ је забрањена у школи у којој влада рутина; узоран ученик је онај који учи много, не позајмљује своје свеске својим друговима, не помаже им да раде њихове задатке, не шапће им њихове одговоре; то је, једном речју, онај који чува за себе своје знање, да би наставник констатовао сваког дана њ^-гове напретке. Нека сви они који теже бољим условима живота увиде, једном за свагда, колико је егоизма овај начин наставе потхрањивао кроз векове! Предавана ствар постала је идол. Не може се никад довољно ре"ћи до које су мере најфинија осећања детиња била угушена на тај начин. Учити је питање памћења, понекад разумевања, никада воље. Дух солидарности једини може да се успротиви струји егоизма. Сувише ревностан ученик је егоист кога не би требало сматрати као узорног ученика;.