Просветни гласник

664

Просветни Гласник

целом нашем предосећању нумена иде се само до оне крајње границе докле нас прати гносеолошки феномен, даље не. Искуство нас учи да те границе нису апсолутно сталне; на против, оне су променљиве, тј. оно што се у једној даној културној епоси сматра као крајње праизворно, то се у извесној другој сматра као секундарно, јер се открива још нешто праизворније, као што се и од овога може ићи још праизворнијем, итд., итд. Али се све то ипак креће у оквиру феномена и паралелног предосећања нумена, и никако се не долази до апсолутно крајњих граница, тако да би се извесним феноменом предосећао пранумен. То је и немогућно и по самој општој тенденцији каузалитета (закона каузалитета), јер саиза зш §епепб то је сопћ - асНс(:т ш асНес!;о (Д-р Драгиша Ђурић, Проблем субЈекта и објекша, Београд, 1912, стр. 123). Иза свих феномена, и пред свима узроцима из којих ти феномени резултирају, мора да постоји недосежна апсолутна прасила, нека непозната апсолутна прареалност која је неомеђена у простору и нема ни почетка ни свршетка у времену, и која је врело свима њеним релативним, емпиријским атрибутима, модусима, рефлексима, еманацијама и манифестацијама. Ваља знати да не можемо премашити ту непрелазну међу тајновите недокучивости, да се нашем сазнању не могу отворити последњи узроци, мистерија нумена, тајна метафеномена, јер то лежи изван наших емпиријских релација, и зато своју испитивачку жеђ треба да гасимо у оним областима које су приступне нашој гносеолошкој моћи. Према томе, сазнања наша тек постепено могу продирати из области познатог у област непознатог, и зато наше испитивање и откривање појава никада не може бити завршено. Зато највиша поезија нема друге сврхе него да истапкава, да испипава, да открива прелаз преко бедема мистерија, да тражи тајновити кључ пред последњим вратима, или да пази да оне прокрчене цесте што воде из видљивог у невидљиво не буду затворене. То је метаиоезија, која допире у најдубље Шга и залеће у најдаљи 1гапз , највиши узлет и најдубљи понир духа људског, и она је последња реч која изражава став човека Едипа пред сфингама Васељене. Процес сазнавања увек тече, и, отуда, организовање нашег сазнања не може имати ни неког апсолутног почетка ни неког апсолутног свршетка. Јер, што се више умножава број проблема решених, то се више умножава и број проблема нерешених. Што се више размиче област тајана откривених, то се више размиче и област тајана неоткривених. Отуда, већ по самој еволуцији живота и по ирироди наше еволуционистичке филозофије, а то је филозофија бесконачног збивања и бесконачне активности, ми не можемо имати закрчених видика, не можемо завршити неком дефинитивном, апсолутном статиком, него имамо отворен поглед у динамику и кинетику будућности, пуцају нам