Просветни гласник

672

Просветни Гласник

околностима, по уводу у антологију и по оареми текста. Увод није информативан у пуној мери, те даје недовољно потпуну и зато недовољно тачну карактеристику Прерадовићеве поезије, што ћу у овом чланку настојати да допуним и исправим. Такође не задовољава ни опрема текста, који је даг без икаквих напомена и објашњења и без доследности у коректури песникове ортографије и језика. Ради тога ћу у овом чланку, уз критику на ову антологију и кратке напомене о редакцији текста, које би, у принципу, могле важити за све будуће српско-хрватске антологије, дати један прилог за правично схватање Прерадовићеве поезије. Што се, пак, самога избора песама за антологију тиче, могло би се покренути и једно принципиелно питање, наиме: да ли треба уносити и недовршене песме, нарочито кад је антологија из песника (као што је Прерадовић) који има ипак више красних песама него што може стати у једну антологију с ограниченим простором, или бар довољно песама за једну антологију по строго естетичком мерилу? Прерадовић је, како је познато, оставио неколико недовршених песама. Од њих је у ову антологију ушла само једна, Пушињак. Ја се не буним ништа против тога, јер је Пусшињак заиста врло леп почетак једног спева, већ хоћу само да констатујем да уредник није ни могао изоставити Пусшињака с обзиром на његово схватање Прерадовићеве поезије, изражено у уводу у антологију, где он јако претерује тврдећи да тај одломак има „готово симболичко значење за сву Прерадовићеву поезију" потоњега времена, рецимо од године 1860. Прво што пада у очи у овој антологији, то је подела Прерадовићеве поезије на три дела. У прву групу долазе песме од год. 1844—49. Из тога одсека времена изабрао је уредник 15 песама, давши им општи наслов Свишање. У другој групи су песме од год. 1850—56, с општим насловом Сумрачје (свега 7 песама), а трећу групу чине песме од 1860—72 под општим насловом Мистика свијешла (19 песама). Овака подела Прерадовићевих песама одступа од свих досадашњих, такође од последњег, целокупног издања Прерадовића што га је приредио сам уредник ове антологије. Раније поделе ишле су за врстом осећања или предмета о ком се пева, те су разликовале песме родољубне, љубавне, итд. Нова подела стоји у складу с оним начелом Народне Књижнице да редакција антологија не буде шаблонска. Овоме се не може ништа замерити; на против, пријатнија је овака или слична подела но подела где иду, једна за другом, песме једне и исте врсте, што ипак умара, ма песме биле првокласне лепоте. Дакле, имајући у виду начело ^аг1е1а$ Ае1есШ, ову нову поделу песама морамо похвалити у принципу. Уједно треба напоменути да је овака подела већ тежа, можда и немогућна, код издања целокупнога песника. Тако се у првом одсеку времена, до год. 1849, може у Прерадовића наићи и на такве песме које