Просветни гласник

679

радовићева. Као рођени уметник, он није имао чврстога филозофскога система који би доследно проводио у својој поезији. Он је оптимист у оба периода своје поезије, али се у оба периода наилази на песме са песимистичним расположењем песниковим. То се тумачи његовом осетљивом и упечатљивом уметничком душом, на коју су увек утицали догађаји спољашњега живота, и он је, као сваки богодани песник, увек „лебдео између неба и земље". Што се специално другога периода Прерадовићеве поезије тиче, он у њему заступа дакако и нови правац, али не раскршта ни са старим, узлеће к небу не губећи ипак смисао и интерес за живот на земљи. Тиме се објашњава чињеница да се Прерадовић ни у другом периоду свога живота и поезије не оглушује о потребе и тежње народа, а тиме се има објаснити и чињеница да је он у том времену писао и друге песме, а не само родољубне, у којима нема „мистике свијетла". Таке су му песме — да останем при антологији — нпр. Змија и Мајци. Ову задњу песму ја сам навлаш споменуо, јер хоћу да се на њој мало задржим. Претерујући са значењем Пустињака за Прерадовићеву поезију другога периода, уредник, ослањајући се на неке стихове из Пушињака, разлаже да су песникову душу све више и више притезале сфере с ону страну гроба и да он „живи само на смрт чекајући" (један стих из Пусшињака). Ова чежња за сферама „онкрај гроба" није раширена у Прерадовићевој поезији, и ја не могу да се сетим да тога иначе и има у њој. Знам да у песми Сухо дрво песник теши људе због њихова страха од смрти, али том песмом као да теши и сам себе спиритистичким схватањем смрти. Толико је извесно да ни у тој песми није изражена чежња за прекогробним сферама. Зато ја мислим да је произвољно мишљење уредниково да „песник жив све више улази у коло својих милих покојника" и да је песма Мајци „последњи Прерадовићев изричај овога ослобођења од свега поземскога". У истини, песма Мајци нипошто се не мора схватити, онако како је уредник схвата, као „носталгија за светом онкрај гроба". Она је само уметнички израз велике синовље љубави зрела човека према покојној мајци. У тој песми песник, уморен од животне борбе, тражи окрепљење у успомени на своју покојну мајку и своје детињство. Он би највише волео да мајку дозове снова у живот, да буде срећан поред ње као некада, дететом. Али кад то не може бити, он јој пева да јој покаже колико му је још и сад драга, а мајку моли да му и надаље буде добра, да му буде анђео чувар. А кад једном клоне на своме земаљском путу, моли је да му први починак, за гробом, да на свом крилу. У овој песми долази до израза песимистично схватање прошавшега свога живота, али се песник живота не одриче, и не вели да му је живот крваво разбојиште, где се био не зна/ући ни за кога ни за шхао (подвучене речи нису од песника већ од уредника). Ова песмица, и ако изванредно лепа, нема никакво значење за схватање Прерадови-