Просветни гласник

680

Просветни Гласник

ћеве поезије у целини. Јер како је произвољно тумачити да песник у њој чезне за прекогробним животом што моли мајку да му по смрти да први починак на свом крилу, види се и по томе што Прерадовић тај исти починак жели имати на крилу своје жене у песми Оној (из год. 1865), а у тој у основи оптимистичкој песми нада се песник да ће поново живахнути, нити је могућно да у тој песми жели умрети. До душе, ту је паралелу запазио и наш уредник у Матичину другом издању Прерадовићевих Изабраних ајесама на стр. XXXVI. Само је по њему песников оптимизам у песми Оној „тренутачна обмана, јер га далеко јаче привлачила у прекогробни свет драга сена његове мајке". У Уводу у антологију вели на једном месту уредник да „Прерадовићев прелаз из немачке поезије у препородну није напредак већ големи уметнички назадак" (с. XIV), па онда у једном реченичном периоду набраја шта је све са уметничкога стајалишта више заменио нижим. Исто то, и истим речима, рекао је Г. Водник већ три године раније у чланку о Прерадовићу пред својим целокупним издањем (исп. књ. II, стр. XII). Мене се то овде директно не тиче, јер нема везе са самом антологијом, али ћу ипак рећи да ме сама та констатација изненађује и да налазим да је депласирана. Јер само ако човек не гледа на ствар с историјскога гледишта, може доћи на идеју да на почетке наше нове поезије у времену нашега народног препорода гледа са стајалишта чисте уметности, и да са тога стајалишта констатује да је прелаз из туђе литературе у домаћу — назадак. Ма да то нема директне везе с антологијом, опет се уредник могао донекле чак и користити оним својим фразама за добро антологије, али он то није учинио. Он вели, између осталога, да је Прерадовић (прешавши из немачке поезије у народно коло) „из богате и бујне дикције, грађене на основу лектире великих светских песника (прешао) у дикцију почетничку, језика оскудна, без живе традиције и без великих уметничких изгледа". Ипак то уредника није сетило да данашњем југословенском читаоцу Прерадовића треба и нешто мало помоћи од стране стручњака. Тако ми у овој антологији не налазимо баш ништа што би било потребно за правилно схватање појединих песама, никаквих реалних објашњења ни помоћи у језику и стиху, а све је то бар донекле било потребно за уживање Прерадовићеве поезије. Да је Прерадовић остао немачки песник, он, наравно, не би — да наведем један пример — у 60-им годинама подешавао своју метрику према назорима А. Вебера Ткалчевића. Данас нико више не гради онакве хексаметре какви се налазе у овој антологији, али уредник оставља читаоца у овом случају, као и иначе увек, без милости и без помоћи. Међутим, и сама Народна Књижница предвиђа извесну помоћ за све књиге своје збирке. Та се помоћ предвиђа само у виду тумача мање познатих речи. Таква је помоћ дакако потребна. Потребно је дати објашњење архаичним и провинциалним речима које нису у општој књи-