Просветни гласник

О поезији Петра Прерадовића

681

жевној употреби. Тиме ће се помоћи уједначивању нашега књижевног језика, те главне подлоге наше јединствене народне културе, којој и Народна Књижница тежи. Ова је антологија приређена према Водникову целокупном издању Прерадовића. То је на свом месту. У погледу текста треба да се антологије слажу с најкритичнијим издањем које постоји. Али ја овде желим да скренем пажњу, не на текст, већ на редакцију текста, управо на језик и ортографију, дакле на ствари у којима антологија не треба да се слаже са критичним издањем, већ све антологије, и старијих и модерних песника, треба да су једнообразне. Ја мислим да Народна Књижница треба да негује правилност књижевног језика и ортографије, и да коригује све погрешке против те правилности. Разуме се по себи да те коректуре треба чинити само до границе могућности, дакле увек осим у случају кад то стих не допушта или кад је дело гшсано у диалекту. Међутим, у антологији се није тако поступало. Она је и у том погледу зависна од критичнога издања, а то ће рећи од Прерадовићева знања граматике и ортографије. Тако налазимо у антологији различне погрешке против књижевног језика, као нпр. мозаг (стр. 11, 23), растрешене (86), занешен (100), итд. Ове и различне друге погрешке требало је исправити. Оне у критичном издању могу бити оправдане, али у издањима Народне Књижнице није им место, јер није једно и исто целокупно критично издање и ова антологија. Та разлика долази од сврхе коју ове антологије имају. Такође у ортографији није се ударило најбољим путем. Тако се Прерадовићево Ге за дуго једносложно % оставило непромењено у целокупном издању (то је оправдано), а у антологији је то окренуто на данашњу ортографију (и то је оправдано), те се нпр. у Пушнику пише н'јесам за тезат целокупног издања, и та је измена доследно проведена у многобројним примерима кроза целу књигу. Жалити је само што уредник није остао доследан у окретању ортографије на данашњу. Тако оставља ш ње, ш њим, ш њиме, ш њими, а само двапут сам запазио с њега (35, 100), што ће бити „погрешке". Писати ш у овом случају није ни фонетички довољно оправдано, а противи се принципима наше ортографије. То ш је исти глас који имамо нпр. у речи сњежан, па и ова антологија пише сњежног (2, 4). У антологији се не пише глас х у бих, исп. 4 ђГз, 27, а иначе се пише глас х или апостроф на место њега; написано је чак и хрвалишше (92). У даље појединости ортографије и језика нећу улазити, јер мислим да је оволико довољно да се види, и како се поступало, и како ја мислим да треба поступати. Односно техничке стране антологија имао бих само једну жељу: да се одвећ ситан слог замени нешто крупнијим, јер је овако опасно за очи. А. СТОЈИЋЕВИЋ