Просветни гласник

682

ЈЕЗИК У ВИШОЈ СЛУЖБИ ВАСПИТАЊА

У методици језиковне наставе имамо две врло важне околности, с којима морамо рачунати кад је у питању њен виши васпитни значај. Једна је, да облик може заузети пажњу наставнога рада на рачун садржине, а друга је да је језик по себи само средсшво, и да образовање наставом језика (исто као целокупни развитак духа) показује наклоност за тим да се средство учини цињем, што се показује као једна од општих погрешака у правилном развитку културнога духа. Та двојака околност— једнострана важност облика и једнострана важност садржине, и склоност културнога духа да све, па и оно што треба да служи само као средство, учини циљем — показује се код учења језика можда јаче него у ма којем другом правцу образовања, те је отуда дошло сувишно придавање важности не само учењу старих и страних језика, него и материалним знањима из матерњег језика. То је дало повода неким нападима на многу језиковну наставу у школама. За пример да наведемо шта о томе, између осталога, вели чувени немачки природњак Оствалд, „Ја пре држим да језици не само немају никакву позитивну вредност за образовање. Језик је, научно и технички схваћен, један систем знакова, ознака појмова... Језик је неопходно зло... Језиковна настава је по себи — изузимајући матерњи језик, који игра особиту улогу - зло, које треба по могућству ограничити... Произвољност у образовању језика, која свој израз налази у безбројним изузецима од правила, убија у младој души осећање за законитост и за колосални ред, како то видимо свуда у природи. Он убија осећање каузалности и смисао за то да из датих премиса следује одређени закључак... Зато што је данашња средња школа положена на језиковну основу, она врши разорно дејство на клице великих и знаменитих људи. Наука је зато ту да човечанство води по његовим путевима, т.ј. да иредвиђа будућност, и једини је позив науке да нас учи како ћемо из данашњице проучити будућност. Где пак никаква количина знања у ма којем облику не служи томе циљу, ту нема науке. Подвргните нпр. класичну филозофију овоме критерију, ја не знам шта се из удубљивања у дух старогрчког или латинског језика може добити за расуђивање о будућности... Све се своди на једно, да је историјски потпуно објашњиво што је преимућство старих језика у нашој средњешколској настави потпуно застарело... Не остаје ништа друго до консеквенца: Напоље из школе са језиковном наставом, што је могућно више!" 1 ). Тако говори о дидактичкој вредности језика у школама стручњак који прецењује свој, а потцењује страни предмет учења. Оствалдов суд

! ) \У. СМдааЦ Оге РогЛегип% с1ез Та§ез. 1910, с. 522.